...

                                                 

"Neograničenog ima samo u tami. Tama oblikuje masu čiji se rubovi stvaraju i nestaju. Između nje i duha nema trvenja. Ususret duhu ona dolazi kao sa resom lepeze. Ovlaš ga zapuhne, tu je i otme se, miluje duh dahom, pre nego što izađe pred njega sa tvari. Tama podrhtava i prepušta duhu teret istraživanja. Ispruženi smo u tami kao usred noći u sobi u kojoj se ništa ne nazire. Nema linija, ni uglova, koji bi se prvo ocrtali i duh povredili, terali ga da raskušljava prekrasno runo ili da izađe iz beskrajnog lavirinta. Tu je mrlja na čijim obrisima tama osetljivo isprobava svoje antene, tu je na zidovima buket svetlucanja. Nema vrata, ni prozora. Tama omogućuje  stajanje, lutanje, krugove, zaobilaženja, vraćanja : ona nikome ne naređuje ni da uđe, ni da izađe. Ona nas vezuje za sebe kao pupčanom vrpcom. Počinje u očnim dupljama i uzima razmere okeana. Blagodareći njoj, biće nemo i teško, koje smo mi, uranja, odvažuje se na nepoznate talase, stresa sa svog glatkog tela ono što ga sputava, poglavito ostavštinu znanja pod hipotekom, i pevajući pesmu spasenja dospeva na novu obalu. Nove misli ga tu čekaju, još nerazmotane, kojima se odeva kao novom odećom. Dan mu izgleda kao otkriće, i svako osećanje razbuđuje mu nova osetila. Duh ide prema znanju kao prema svetlosti, i ta svetlost ga zaslepljuje. Putnika što je klizio na crnom putu ona ukipljuje i surovo ocrtava nesavršenost njegove siluete. Duh ide u tamu naginjući se, krcat namerama da daruje, preplavljen milošću. On nije taj koji prima: od želje da daje šire mu se pore, on se kupa u svojoj žubornoj darežljivosti. Prema tami on pruža ruke na čijim prstima nema  noktiju, i kad on otvori svoj ogrtač, zračenje  izlazi iz njegovih grudi. On je taj  koji njiše svetiljku : sumorna masa, gamižuća i razderana, ona je to bojno polje pod noći, ranjenica, opružena, mrtva.  Nju treba lečiti, na noge podići ili zatrpati. Nju treba staviti u bele bolničke plašte, na njoj treba opažati znake oporavljanja. Ljupki limbi tame gde silazimo kao u san, stari limbi  koje možemo doseći bez pomoći današnjih naprava, u koje nam se otvara pristup kada im jednostavno poželimo dobro služenje. Tu nema okidanja, stavljanja u pogon, trzanja pri gašenju. Tu smo sasvim celi, sa dušom i telom kao jednim točkićem. Ne znamo otkuda nam izlaze udovi.  Ništa nam  ne nagoveštava  da smo stigli, a već se osećamo ovlaš dodirnuti utvarama-vodičima. Spremni smo za beskrajne ekskurzije, i ne moramo da prigibamo glavu od straha da se ne udarimo o svod podzemnih prolaza. Puštamo da  nas se  nosi  nerazlučivim putevima  kao po tihoj vodi. Niko  ne daje objašnjenje. Međutim,  tama govori. Čuje se razgovetno. Ona odaje šum tanušne kiše, romor spokojne noći. To je šaputanje atoma. Ona se služi jezikom sastavljenim od reči sa jednakim i ritmičkim slogovima, koji, iako nisu  slični, ničim se ne razlikuju jedni od drugih, i kojima se ne posvećuje pažnja. Značenje tame pada u dušu kao pesak u peščanik. Osećamo neku vrstu  proždiruće žeđi da idemo dalje. Privlačnost nepoznatog nam ispunjava ždrelo. S druge strane te prepreke od gustih oblaka gungula je svetova. Svaki zaokret nabacuje na nas njegovo  laso... Blaga tmina koja vezuje u jedno početak i kraj obuhvatajući i nas u svemu što je  splela. Ona nas nikako ne odbacuje na tlo kada smo unakaženi ljudski ostaci, ona nas skuplja u njeno meso i u njenu kosu, ona nas polaže u grob, priprema naše oživljenje, od naših obešenih udova i od našeg napuštenog trupa sastavlja nove podzemne freske. Samo je ta tmina dovoljno duboka da naše neznanje, na svojim teškim nogama, tu može da siđe bez opasnosti. Samo si ti, tamo, u našim dimenzijama. Samo pod tvojom pločom dobro smo legli i ne rizikujemo da nju svetina oskrnavi imenom, samo iznad tebe duh pali večni plamen." Marie Le Franc, Inventaire

  Ove stranice, u svom originalu, se mogu čitati na francuskom: épilepsie sublimée   http://epilepsiesublimee.blogspot.com/

  "Ispruženi   smo u nesvesnom  kao na tepihu početka. Oko nas nema razbacanih igračaka. Rubom naših prstiju ništa ne osećamo. Lebdimo u punoj tečnosti  ničega. Veliki smo kao ono što  nema razmera. Još se nije dogodio šok buđenja. Još nismo osetili nesrazmeru između sveta i sebe. Još se nismo sjurili u prazninu sveta. Nismo,  pokretom trepavica, udarili o plafon znanja. Klizimo po tami kao prazna lađa, i ne trebamo da biramo sebi puteve. Kad odlazimo, grabećim korakom, na pamet nam ne pada da napredujemo u kružnoj oblasti. Imamo utisak da se nalazimo usred izvanrednih bogatstava koja se pojavljuju kao jedna masa. Ona nemaju ni obrisa, ni oblika, ni boja. Ustežemo se da krojimo iz sukna tmine. Nema potrebe da tamu vučemo sebi. Odmotava se ona okolo nas, izmađu nas, i povlači nas sa sobom u njeno odmotavanje. Noć ucrtava u daljini teške arkade pod kojima ćemo proći. Ulazimo bez sudaranja u taj podzemni kanal, širok i vijugav, koji, jedino on, zna kuda vodi. Putujemo bez pristaništa i bez cilja. Kakvo putovanje! Idealno putovanje! Ono koje se izvršava bez  napora. Ništa ne prekida harmoniju nepokretnog. Pasivnost  udova  je ona poslaganog voća u korpi. Sve se svodi na dužinu jednog talasa čiji oblik poprima naše telo. Zaliveni smo za površinu. Kada bi prestalo naše poimanje te površine,  mi bi izgubili  pojam naseg sopstvenog identiteta.  Klizimo u smeru sveta, u smeru sebe. Vraćamo se prema bujnim izvorima, iz kojih nismo trebali nikada izaći. Veliki smo u veličini, kao ona beskrajni, moćni, masivni, vezani, neslovesni. Nosimo u sebi osećaj apsolutnog imuniteta. Možemo sebi predstaviti prestanak svetlosti. Nezamislivo nam je da tmina, čiji smo deo, više ne postoji. Jer tmina je na rubu svetlosti. Jedanput kada smo iz svetlosti izašli, naginjemo se na vrpcu tame,  koju najzad prekidamo  i tu počinjemo da prodiremo. Postajemo vidljivi svojim sopstvenim očima i svesni svoje tvari tek kada smo stupili u gustu tminu. Senka svoj lomni oslonac pozajmljuje senki. Deo smo ritma. Samo smo slog u tom ritmu beskrajnog razvijanja. Pripadamo potkožici sveta. Nismo ništa prekinuli: sa onim smo što jeste. Ljudsko čudovište nije procvetalo. Nije se uspravilo, kao neustrašivo umovanje, da zatim padne svom svojom dužinom. Nije izrazilo želju da se odvoji od ravne oblasti. Nije oblikovalo svojim uspravnim telom ugao, ni ukazivalo na nesuglasice. Nije osetilo, uspravljajući se, težinu življenja. Nije se stavilo u hod u suprotnom pravcu nečega. Ostalo je  tamo gde beše položeno. Počiva  u koncu velike tkanine. Dubi ispod sebe ne raspršavajuci ništa. Napreduje bez da nešto uništi…  Spavanje i san oblikuju obale bremenite maglom, kojima se ne usuđujemo približiti. Sigurni smo samo na jednakoj udaljenosti od njih, u osi tame koja se ponovo oblikuje  u srcu zavojnica i daruje nam dasku spasa. Pouzdajemo se u njenu debljinu i čvrstinu. Mi smo održavano lutanje u nesavitljivom, pristajanje na sveopšte, prepuštanje apsolutu, opuštanje do granice osećaja, jedan način pokornog odupiranja. Okruženi smo tihom pohvalom, jednodušnim pritiskom, odobravanjem. Učestvujemo u ogromnoj raspodeli. Još ne skupljamo njene učinke. Idemo na put, među izloženim bogatstvima, da bi bili pomešani sa njima, raspodeljeni sa njima, greškom, i da greška bude nepopravljiva, da više sebe ne možemo pronaći, da se ne zna koje smo odredište uzeli, u čije smo ruke pali. Možda nas se još nije tražilo. Kružimo do utvrđivanja. Sva stvarnost se istopila. U odsustvu smo. Odsustvo nas okružuje svojom punoćom. Ono ispunjava prazninu. Pretvara je u mesto koje se širi u svim pravcima. Sve je da bude. Nismo više zaprečeni u kratkom stasu svoje osobe: ispružamo se kao  voda, prodiremo u druge kontinente nego ja." Inventaire
  Van Gog...   « Sejač ». Arles. 1888. Nema više sjaja. Boje su pogrebne, iako je leto. Drvo se naginje, spremno skoro da podlegne, odsečeno od gore i od dole; nema više perspektive, nema budućnosti, sunce silazi, sejač se prigiba pod nevidljivim teretom. « Čempresi » (1889) slede «Drveće u cvatu». Oni se njišu zmijastim linijama, uspravljaju se, ali to nije «Zvezdana noć», nema više stihova… nema beskraja ; sve je začepljeno, ispunjeno tim mnoštvom vijugajućih krošnji, tim večitim penjanjem i silaženjem, bez počinka ni odmora, nigde zaklona, nema svetla, nema izlaza : kraj se približava.  « Na pragu večnosti ». Sveti Remi. 1889-1890. Ubogi Van Gog ! To nije više ona “Stolica” na kojoj su bile položene lula  ili sveća i knjiga [što su predstavljale Gogena, nakon što je on otišao]. Beskorisno je boriti se protiv mračnih sila koje zaposedaju duh,  protiv vizija koje  ispunjavaju užasom. “Jaruga”. 1889.  Pokret je razularen, oblici nestaju, ali boje, udružene sa pokretom, nastavljaju da nas  opčinjavaju.  « Ravnica kod Auversa ». 1890.  I zlo se nastavlja, iako se sve menja. Van Gog je napustio Sveti Remi, azil za umobolne. U srcu je široke pariške regije, i živi u sasvim povoljnim spoljnim uslovima. Prodorna lepota boje, što je na tom platnu, ne moze da prikrije zlo; nebo je preteće i neprijateljsko, površina, kratko rečeno, život, se sužava, drveće i kuće se udaljavaju, sve je zaposednuto poljem.  « Plastovi ». Auvers. 1890. Ti plastovi pod kojima je on nekada tražio zaklon postaju slepljujuća sila, čudovišna, uništavajuća. Nema više oblika, sve se prepliće, sve se skuplja, sve se vezuje.  « Opština u Auversu ». 1890. Poslednji trzaj.  Umesto kuća, opština, nakićena, okružena zastavama i višebojnim svetiljkama. Ali te radosne boje su nemoćne da uklone samoću,  tugu, izolaciju. Trg je prazan. Nema nikoga. A lanci su tu, lanci sudbine.  Nema više «Vetrenjača».  “ Šumski predeo ”. Auvers. Kuće se pojavljuju, okružene drvećem, ali ne kuće u kojima se živi, u koje se sklanjamo. 

Nestali su oblici kuća i drveća, sve je zbrkano, pomešano, nerazmrsivo.                                  Van Gog je u stanju sumanutosti. Van Gog ne može više da se bori.     Françoase Minkowska: Od Van Goga i Saurat do dečjih crteža, Pariz – 1949.

      Pisma Musorgskog :  "Noć na goloj planini" vrlo brzo sam napisao, za otprilike dvanaest dana i, Bogu hvala, iz jednog daha. Dovršavajući komponovanje te muzike probdeo sam celu noć i okončao sam to uoči Svetog-Jovana. Osećao sam kako nešto vri u meni i nisam znao šta mi se to događa, ili, iskreno rečeno, znao sam, ali bilo bi bolje da nisam, da ne bih postao nadmen.           (Vladimiru Nikolskom, 12 juli 1867) …kada bih čuo nekoga kako govori, kogod to bio (i naročito štagod bilo da je to što on kaže), moj mozak bi se odmah stavio u pogon da proizvodi od tih reči muziku. Sada sam se odmorio i to mi se više ne događa, ali ranije je to bilo pravo mučenje, apsolutno nisam imao odmora.  (…Nikolaju Rimski-Korsakovu, 30 juli 1868). …Pretpostavimo da je moguće putem umetnosti proizvesti ljudski g o v o r   u svim njegovim najfinijim i najćudljivijim nijansama, predstaviti ga na priordan način, kao što to iziskuje život i ljudska narav, i to bi možda bilo ravno oboženju dara ljudske reči.     (…Vladimiru Nkolskom, 15 avgust 1868 ). …stvaranje nosi u sebi zakonitosti lepog. Njihovo potvrđivanje, to je unutrašnja kritika: njihova primena, to je instinct umetnika. Bez te dve stvari nema ni umetnika stvaraoca; ako je umetnik zaista stvaralac, te dve stvari nalaze svoju potvrdu, i umetnik prosuđuje po njegovim sopstvenim pravilima. Ako on traži da prepravlja nešto, to znači da on nije zadovoljan. Kada, bivajući zadovoljan, on menja nešto ili, što je još gore, počne da briska, p r e ž v a k a v a j u ć i  već kazano, izjednačava se sa  n e m c e m. Mi nismo preživari nego svaštojedi.    (… Nikolaju Rimski -Korsakovu, 15avg. 1868.) …Recite mi zašto, kada ćaskaju mladi umetnici, slikari ili vajari.., u stanju sam da pratim tok njihovih misli, da razumem način na koji oni gledaju na stvari i da shvatim ono na šta oni ciljaju, i samo retko ih čujem da govore o tehnici (jedino u slučaju kada je to zaista nephodno). Zašto – ali nekorisno je o tome i govoriti – kada su to naša sabraća, kompozitori, koji razgovaraju, žive misli su tako retke i ono što oni govore toliko miriše na školske klupe: tehnički pojmovi, muzički rečnik? Je li muzička umetnost mlada samo zato što je žutokljunci upražnjavaju. Ako bi mi se, ponekad, slučajno, upotrebljavajući neprikladna sredstva, uvijajući, dogodilo da zapodenem razgovor sa mojom sabraćom, ê, lepo, bio bih odbijen, loše shvaćen ili, najčešće, pogrešno tumačen. Za pretpostaviti je da ja ne znam jasno da izložim moje misli, da poklonim, takoreći, na tacni moj mozak, sa mojim idejama oštampanim na njemu (kao na telegramu). …Zašto, s’ druge strane, sve što je stvoreno u oblasti nove muzike, uprkos izvanrednom kvalitetu tih dela, to nije jednako i živo. Zašto, kada ih čujemo, hteli bi da kažemo: “ô, dâ, ali mislim da…” itd. Objasnite mi to, samo bez da pominjete granice umetnosti, jer ja verujem na samo vrlo relativan način da tako nešto postoji, budući da granice umetnosti, u religiji umetnika, jesu ogledalo njegovog zastoja. Malo je važno što poneki sjajan duh nije došao do ovog ili onog otkrića, drugi duh će do toga doći. Onda, gde su granice? …Jedemo pitu s’ mesom, izvrsna je, ali čim je pomenuto njeno pravljenje, odmah nam je u mislima pred očima kuvarica ili kuvar, večno prljavi; tu je, odsečene glave na panju, ugojeni petao; tu je rasporena riba, položena preko druge ribe; ponekad su tu čak utrobe koje cure iz sita. Najčešće, maštom sebi predočavmo pregaču umrljanu mašću u koju se kuvar, prigodom, ušmrkne, u istu tu pregaču koja služi da se obriše rub tanjira, da bi sijao… I tako lepo, odmah, pita nam se čini manje ukusna. Dovršena umetnička dela imaju devičanski čist izgled koji zabranjuje da ih se dodirne prljavim rukama: to činiti  je  ogavno.  (...Vladimiru Stasovu, 13 juli 1872) Uprkos naivnim sklonostima da se smatraju elegantnim nežne golotinje Venusa, Kupidona i Pana, sa ili bez flaute, stidnog mesta pokrivenog listom vinove loze ili sasvim « prirodnog » izgleda, ja tvrdim da je nezgrapna antipatična (hoću reći  a n t i č k a ) grčka umetnost. Liliputance se primorava da veruju da je italijansko renesansno slikarstvo savršeno ; ja smatram da je ono mrtvo i ogavno kao sama smrt. …u ljudskoj masi kao i kod pojedinaca, uvek se mogu prepoznati osetljive ljudske crte, teško dohvatljive  crte koje jos niko nije oslikao ; njih ispitivati, posmatrajuci ih, čitajući i zamišljajući ih ; njih proučavati, unoseći se s v o m  s v o j o m  d u š o m ,   da bi ih se potom poklonilo čovečanstvu   kao zdravo jestivo, apsolutno novo : kakav predivan zadatak, kakva slast !  (Vladimiru Stasovu, 18 octobra 1872) 

“ Slike sa izložbe” vriju u meni kao što je vreo “Boris Godunov”: zvuci i ideje lebde u vazduhu, unosim ih u sebe, halapljivo gutam, jedva uspevajući da ih naškrabam na papir. Moj lik se pojavljuje u međuigri. (Vladimiru Stasovu, 13 juli 1872).
…Sâmi nepoznati svetovi i nepoznate i neverovatne sudbine meni se otvaraju! Kako privlače, bude želju da ih se upozna i poseduje! Teško su pristupačni i sa strahom im se približavamo; ali čim smo im prišli, hrabrost nam se vraća, ne znam otkuda! I kako se onda osećamo dobro! (Vladimiru Stasovu, 7 avgust 1875)."  Musorgski, Raduga, Moskva, 1987 
Pismo Petra Ilića Čajkovskog gospođi von Meck, 24 decembar 1877 :  “ Upravu ste kada kažete da je sa Musorgskim gotovo. Govoreći o talentu, on ga možda ima više od svih, ali on je osoba kojoj nedostaje želja za usavršavanjem, suviše je zanet besmislenim teorijama koje mu dolaze iz njegovog okruženja i preterano je samouveren. Štaviše, to je jedna prilično niska priroda, koja voli ono što je nezgrapno, grubo i ružno. …izgleda ponosan na svoje neznanje i komponuje šta mu prođe kroz glavu, slepo verujući u nepogrešivost svog genija. Doista, on često ima vrlo originalnu intuiciju. Uprkos svom tom užasu koji on stvara, on govori novi jezik. Taj jezik nije lep, ali jeste nov.  Pismo Musorgskog Vladimiru Stasovu, 26 decembar 1872: ”Svih ovih poslednjih dana  sretao sam vatrene obožavaoce apsolutne lepote u muzici (Musorgski ovde  misli pre svega na Petra Ilića Čajkovskog), i razmenjujući reči sa njima doživeo sam čudan osećaj unutrašnje praznine, kojeg je zatim zamenio jedan drugi, jos čudniji osećaj, koji me neprestano prati i kojeg ne znam kako bih nazvao ; to me podsća na osećaj što ga doživljavamo kada izgubimo drago biće koje nam je bilo blisko, sa kojim smo, kako se to kaže « delili dane i goreli noći ». Sa njim, sve je vrelo od života i imali smo strasnu želju da živimo... Njega više nema, i kao da smo se našli, noću, u gustoj šumi, okruženi misterioznim naglascima, neljudskim, neživim, i od kojih se zgražamo".                    Oskar von Riesemann, Musorgski 

  …kompozitori (pesnici) nastupaju kao istraživači minerala, u oblasti koja nije više oblast duha nego je oblast materije ». Rene Dumesnil, Istorija muzike, IV / Osvit XX veka.

  …ne samo kompzitori:
"Psihopatološka definicija, koja se sastoji u tome da se kaže da se u epilepsiji radi o paroksizmičkim pojavama vezanim za hipersinhrono pražnjenje moždanih neurona, ne izgleda nam zadovoljavajuća; ona se osniva na opitnim elektro-encefalografskim pokazateljima, ali opiti na životinjama, pa i na ljudima, nam izgledaju vrlo udaljeno od kliničke stvarnosti, a i sami electro-encefalografski pokazatelji ne slažu se uvek sa tom definicijom. …Anatomska definicija ne postoji, jer u osnovnoj epilepsiji anatomski pokazatelji su uvek bili negativni; ne radi se ovde samo o igri reči nego se radi o tome da se poriče postojanje “epileptogenog žarišta”; ako to žarište doista i može postojati u tumornoj ili posttraumskoj epilepsiji, koja je statistički gledano beskrajno retko pojavljuje u cellokupnoj masi konsultacija. Ustvari, i najbrižljivija anatomska ispitivanja, vršena nakon preminuća nesrećnim slučajem, nisu nikada pokazala lezije. Definicija epileptogenog žarišta je električna definicija, a ne anatomska. ...činjenice koje zbunjuju, kao na primer migracija žarišta, pokazuju koliko treba biti oprezan u tumačenju tog pojma. …Odrednica “organska”, pridodata sindromu koji povezuje osnovna grčenja i oštre talase na E.E.G., ne osniva se na ničemu i treba da bude izbačena iz naših misli; ona podrazumeva anatomsku povredu stalne prirode, dok se tu radi o funkcionalnom sindromu, bez ikakve anatomske anomalije koja bi odavala svoje postojanje u vremenu između kriza. Mogli bi uzeti, kao poređenje, probadanja srca, koja nemaju nikakav organski uzrok i koja mogu da budu zabeležena na E.E.G., čak i kada ih pacijent ne oseća. ...Potvrda o nepostojanju ”organskog”, nakon što su izvršena produbljena ispitivanja, dedramatizuje situaciju i povraća izgubljeni narcisizam. …Električna definicija nam ne izgleda prihvatljiva iz više razloga. …Svima nama su poznata posmatranja bolesnika koji imaju učestane tipične generalne napade i kod kojih, svim tokom razvoja bolesti, E.E.G. ostaje strogo normalan, čak i neposredno posle napada; u drugim slučajevima, oštri talasi se pojavljuju samo nakon mnogobrojnih godina, dok je za to vreme tok bolesti, klinički gledano, pretežno povoljan. ...Vi tražite poremećaje koji su prethodili prvom napadu, i imate u tome pravo, jer pshološki problemi ne banu iznenada kao zapaljenje slepog creva ili zapaljenje pluća; njihovo bolesno poreklo potiče iz vremena vrlo, vrlo udaljenog, često iz vremena uslova u kojima je se pojavila trudnoća, u smislu, da li je bila željena, da li je bila došla u nezgodan čas ili je čak bila neželjena… …mi znamo da napadi iskrsnu dragovoljno u  spavanju, i očito je da je tada budnost smanjena; ali mi takođe znamo da je tada žestok duševni život, kao što su to pokazale sve studije o različitim tipovima snova, u toku paradoksalnog sna i sporog sna." Osnovna epilepsija u deteta, Roland Bouchard i Colette Guedeney
  « …govorio sam o radosti što mi je vi izazivate sa vašom sklonošću da unosite sadržaj u vaše delo, pre nego što pristupite njegovom komponovanju, sklonost bez primera u oblasti muzike », pisao je Stasov Musorgskom  u pismu od 15/17 avgusta 1873. Činjenica da on u svom stvaralaštvu prigrli « sadržaj », pre svake druge stvari, čini od Musorgskog antipod njegovih prijatelja, kompozitora iz « grupe petorice ». U muzici koju su oni  komponovali, kreativni zanos je najčešće bio zamenjen tehničkom veštinom, što ih je podsticalo da osuđuju drhtavu kreativnost Musorgskog, koju će on platiti cenom svoga života, preminuvši rano, dok su oni stvarali kao što će posle njih stvarati bezmalo svi umetnici dvadesetog veka, prigrlivši oblik, a ne sadržaj. « Aleksandrinac je vrlo lepa pesnička mera », govorio je Patrice da La Tour du Pin, « ali on ima tu slabost da večito prisvaja sebi nadahnuće. Jedanpout, kada se naviknemo na njegovu muziku, ona nas nosi, ona nam prethodi : ona je kao gotov kalup u koji možemo da stavimo bilo šta. Aleksandrinac je isto što i krasna bačva : ona čuva liker koji u nju stavimo, ma koliko on bio bednog kvaliteta ; ali u većini slučajeva više bi vredelo da se to prospe nego da se to čuva. » Pod pojmom «aleksandrinac», pesnik ovde misli na tehniku i na  mehaničku izradu u umetnosti. Brams, govorći o njegovoj sopstvenoj muzici, definisaće celokupnu umetnost dvadesetog veka kada bude rekao : « Delo ne mora da bude prekrasno, ali ono mora da bude završeno ». U rečima koje upotrebljava, on izražava želju da vidi, ma koliko mala ona bila, ispoljenu simpatiju publike prema njegovom delu, jednaku onoj koju osećamo prema udešenom delu, a ne stvorenom.

"… Muzičari (pesnici) koji, kao stari klasici, u umetnosti vide samo igru zvučnih oblika, mogu ugodno da spravljaju muziku (poeziju): oni štede na njihovoj duši, što izgleda da čini njihovo bogatstvo neiscrpnim." Jean Combarieu i René Dumesnil, Istorija muzike, III / Struje i tokovi u XIX veku

  Brams: "Nema pravog stvaralaštva bez besomučnog rada ; ono što vi nazivate dar pronalaženja jeste samo uzvišeno nadahnuće za čije pojavljivanje ja nisam nadležan i nemam nikakvu zaslugu ». Besomučan rad nije umetnost. To je pojava u kojoj, kao što kaže Huserl: « Okovan sam onim “ja sam”, apsolutno neplodnim: primećujem, sada, dok primećujem, mislim, naime dok upravo mislim, osećam, i to samo dok osećam, i tako redom. Za to vreme, mogu da posmatram i da proizvodim umom potpuno nekorisne iskaze, od kojih nijedan ne nosi u sebi, makar to bilo samo senka od stabilne istine, nego naprotiv, samo neplodno prilagođavanje životu tekuće sadašnjosti. Dâ, zaista, neplodno, jer je plodnost upravo plodnost vrednosti koja ostaje i koja nije ograničena jedinim trenutkom u kojem se ono bivajuće odvija ». « Dok se kod epileptičara sve zgušnjava, koncentriše, slepljuje, kod šizofreničara  sve se rastavlja, raspada, raspršava ». Izraz epileptičara je direktan, bliži metafori nego simbolu. Često, oblik je neprecizan ; on se ponekad pojavljuje kao očito podređen kinesteziji i vezivanju. Reč je o «jakom uticaju veze», kada nju prati loše poimanje oblika ili prostornih odnosa i logike. ...Svet koji Van Gog vidi u pokretu, suprotstavlja se svetu jednog šizoidnog slikara kao što je Saurat, čije je delo promišljeno urađeno, teži prema geometrijskoj preciznosti oblika i prema nepokretnosti. …Šizofreničar, nevideći, događa mu se da prepričava. Nevideći, on traži ono što zna. To znanje na koje se on poziva, lišeno oslonca slika, postaje i sâmo klišejno, neodređeno, nepovezano. …ono što je svojstveno slikama koje vidi šizofrena osoba u delirijumu, to je da one beže. Suprotno epileptičnom istrajavanju, ovde se pojavljuje rez u postojanosti slike, u njenom ukorenjenju, u njenom trajanju. Što je, preneseno, nepostojanost same stvarnosti, takve kakva je poimana i življena od strane osobe u delirijumu. Ta apsolutna ubeđenost, koja prekida dijalog i koja bolesnika zatvara u njegov svet, ne pripada viziji u slikama, ona očigledno ima neku drugu prirodu, i čak postoji antiteza između njih dve. {« Suštinska razlika između epileptičara i šizofreničara je ta, da je prvi žrtva žestoke, paroksističke, unutrašnje sukobljenosti, dok je drugi izvan sukoba, povučen u njegov obeživljeni položaj. » Martine Stassart, Paroxismalni karakter}. …Slika učestvuje u stvarnosti, prijanja uz nju, nije samo znak koji je predstavlja, suprotno apstraktnom mišljenju koje u velikoj meri zamenjuje simbolima direktno shvatanje stvarnosti. U učestvovanju slike u stvarnom, kao što je slučaj i sa slikovitim jezikom, tu već postoji : veza. …Budući da vizija u slikama više ili manje prevladava u zavisnosti od osobe, njena uloga je takva da je ona korisna, štaviše neophodna, čak i za razvoj i odgovarajuće ostvarenje apstraktne misli, koja mora u njoj da nađe makar neki oslonac. …Epilepsija, daleko od toga da je popis serije poremećaja, se odnosi na jedan umni sklop čija ispoljavanja mogu da budu i vrlo pozitivna. Vizija u slikama upravo tome donosi jedan od najboljih dokaza. ...{«Veza, kao i istrajavanje, bi bili odbrana epileptičara od kritičnog prekida njegove svesti.» L. Massignan, Epilepsija i Roršah}. …Epileptičar pokazuje « koncentrisanu afektivnost, zgusnutu, zbijenu, lepljivu, koja prijanja uz okolne stvari i koja se od njih ne odvaja tako lako kao što to zahtevaju promene podneblja, on više ne prati kretanje sredine u kojoj se nalazi i jeste, takoreći, uvek u zakašnjenju.  …Sukob, u životu epileptičara, je dugo podnošen bez opuštanja i « kopa u dubinu », zgušnjavajući oko sebe sve više i više afektivni naboj. Povećanje te lepljive usporenosti vodi postepeno u stanje « stâze ; to stanje stvara oko osobe atmosferu u kojoj on ne može da diše, olujnu i nabijenu strujom. To su zatim gromovi i munje. Stâza izaziva eksplozivna pražnjenja pred kojima osoba ostaje nemoćna ; one je iznenada surovo celu zaposedaju, navlačeći oblake nad njenom svešću, odlikujući se naprasnošću i nasiljem ; usporeni postaju razdraženi » ; u tom trenutku, događaju se siloviti napadi besa ili krize ».

Zéna Helmann, Roršah {citirana Françoise Minkowska}, i Zéna Halmann, Vizija u slikama u strukturalnoj psihopatologiji

 Simptomi epilepsije koji je ublažavaju se pretvaraju u simptome koji je pogoršavaju i stvaralačka snaga, ako jedne takve ima, tu može da se razvija samo nepredvidljivim putevima.

  "…Vreme se koloriše u početku ružičastom bojom instinkta : krv, vulkan, rane « razdiranja » i posekotine nožićem ; pršteća impulsivnost u ambivalentnoj agresiji, uništavajućoj i poetskoj, i sve to u noćnom ozračju ludog ubrzanja. …Slika prethodi mišljenju, ona direktno utiče na stvarnost, i Lotreamon, pesnik agresije i krika, izražava ono što je najdublje primitivno. Kod njega, slike su vezane za subjektivni svet, one izbijaju iz crnog ili zapaljujućeg sveta nagona, čija je stvarnost nepobitna. …Zatim, malo po malo, krv, eksplozivnost, znak šikljajućeg nagona, ublažavaju se i postepeno se gube, sve dok konačno ne nestanu, a neprozirnu noć rasvetli naslućena i potom iščekivana sa zebnjom zora. …nameće nam se tragičan osećaj da se tu nešto suštinsko u dubini menja na ljudskom planu, i to u tajanstvenoj vezi sa stvaralačkim životom. …Tu su, Grof od Lotreamona i, čovek, Isidor Dukas. Prvi, obdaren moćnom stvaralačkom maštom i iz kojeg izbija epileptičko-čulni sastojak njegovog detinjstva ; drugi, obdaren izvanrednom inteligencijom. Ne može ih se razdvojiti, oni žive zajedno i čak su bili pokušali strašnu avanturu braka. « Maldororove pesme » su epopeja jednog para koji se u početku suočava sa krikom, nasiljem, ludom strašću, i koja se stišava ne bez trvenja, u sklopu zajedničkog života, u kojem se  borba i popuštanje uravnotežavaju na uštrb jednog od njih dvoje. Zatim dolazi razvod, u ravnodušnosti, i sledi bekstvo slabije strane, koja ostavlja zjapeće mesto bivšem saputniku, koji se onda sunovraćuje u utučenu obamrlost svoje konačne samoće.  Videćemo kako vodostaj dukasove dubine, oslikane okeanom i predstavljene detinjstvom, ispunjene osećajnošću i doživljenim vremenom, malo po malo opada, i kako pojava preplavljenja ustupa mesto bogatstvu, a zatim siromaštvu, i konačno sve presušuje, a isušenje čini da se pojavi pozadina svetlosti. Nasuprot tome i paralelno sa time, nadrealno se uskoro zgušnjava pretvarajući se u  nerazumno i prisna stvarnost, još uvek doživljena i prisutna, poprima vid izraza onoga što ona jeste, ili što je naglo postala, to jest jedno stanje proizašlo iz neumoljivog napredovanja šizo-razumskog elementa koji proždire, u napadu i sa metodom, čoveka i pesnika. …nerazumno nadrealističkih slika, čiji je mehanizam besmisao, izokrenuti razum:  slučajni susret mašine za šivenje i kišobrana, na stolu za seciranje, je bio  pozdravljen od strane nadrealističkog pokreta kao oslobođenje poetskih mogućnosti. Ali suženi okvir tih slučajeva, koji počivaju na automatizmu, zatvara prostor stvarnom nadahnuću, čiji koreni uranjaju u bogatu zemlju stvarnog. Teška greška nadrealista, što delimično objašnjava slepu ulicu u koju je njihov pokret ušao, jeste to što su oni verovali u dukasove slike kao u originalno oslobađanje dok, u bolesnog pesnika, izgleda da su te slike izraz zalažećeg stvaralaštva. …Poetske snage tu nisu presušile nego su se okoštale, nerazumne (nadrealističke) slike svedoče o prisutnosti poezije , ali izvor te poezije više ne šiklja nego se okamenjuje u slučajan oblik kao stalaktiti. U stvari za nas tu nema slučaja, jer nerazumno i besmisao što ih sadržavaju dukasove slike iz tog perioda, sudeći po njihovom obliku, samo je izokrenuta logika ; ono što njih naručuje jeste vrlo razumski automatizam. …Strašna jeste ravnodušnost pesnika kada on odustaje od njegovog teškog traganja i kada  napušta stvarnost i njenu sliku i, romantičarski maštajući, beži na doratu prema zvezdanoj svetlosti, kosmičkom brzinom, koja ga otkida od njegove opsedajuće vizije. To je vreme zaustavljanja aktivnog stvaralaštva, kada se pesnik  prepušta lakoći romantičarskog bekstva. U odsustvu stvaralačkih snaga preostao je samo oblik jednog uobičajenog stvaralačkog pokreta. A to najavljuje šizoidno stanje, čije napredovanje je prekinuto ili maskirano traganjem i trenutačnom euforijom, koju to traganje izaziva. Još su tu duge rečenice, ali one više ne dotiču čitaoca, koji odjednom ima utisak da su one natrpane, budući da je reč u njima upotrebljena radi sebe same…  Malo je tu glagola i oni su bez snage : glagoli u pasivu ili oni koji izražavaju stanje, naprotiv imenice obiluju i one ispunjavaju rečenicu.   …Slike su vrlo često građene po sistemu izokretanja, na jednostavan i očigledan način, kao u antitezi, koja je posebna odlika razumskog tipa ličnosti. …zatim je tu čudovišno stvaralaštvo, sumanuto, raznorodno i rasparčano ! Imamo utisak da smo zarobljeni u šemi i da preživljavamo noćnu moru. Ustvari, to je stvaralaštvo šizofrenog.   /platno Svetlane Mileusnić  [...stvaralaštvo šizofrenog: "Iscepan strmim pukotinama vaseljene kojoj su vrtlozi beskraja oduzeli svu imovinu, survavajući se kao vodopad prema puzećem paklenom haosu, osećam kako mi svest puca kao silovana užasom, u priviđenima od strave i  vezana gušenjem od opijajuće praznine koja drobi duhovni prostor, zaposednut, udaran kao nakovanj, rascepan pohlepnim i  mrvećim pokretom, gde se otvaraju provalije, kao rasporene, u grčevima od kosmičkog besa, proždirući tlo koje mi se pod nogama izvlači./Bića bez središta se razmeštaju. Pobačeni oblici se razvodnjavaju. Svetleći potres me raščinjava. Gadljiva kliženja ništavila me okamenjuju. Plima vrtoglavih grčeva me preplavljuje. Svo moje biće koje gonim, istržući ga iz ruku noći, stropoštava se kroz trzavičave padove, slabo i  kapajuće biće, nagriženo propastima, zaglibljuje se u providnu debljinu nepostojanja.//Zgrčen u centralnim ulegnućima prisutnosti prepuštenih bezobličju, sužen u nezadrživom slabljenju sna kojeg je napustio osećajni tok, mehaničan i  bez kontrole, odnešen užasnim disanjem materije, otkopavam jedan ožalošćeni i opustošeni svet koji se raspada u prah; tonem u vapnenu obamrlost pomračenja duha koja guši i probavlja sve do u moje snažno zvučno očajanje, sve do u moju zbijenu i gamižuću zebnju./Moja supstance je zaleđena užasnom  obamrlošću moje sposobnosti kretanja, koje je toliko isprekidano da se rušim. Čini mi se da svaki prasak misli, da svako podhrtavanje osećanja, da svaka vibracija dodira bi razbila to telo koje je postalo stakleno, škrgutavo, ukrućeno. Delirij se steže. Patnje se nabira. Kao nepokretna materija, nasukavam se na bunjište smrti, čijeg peska mir me ispunjava odvratnošću./Udavljen dosadom, tišina me gasi. Samo sam senka od sebe. Ne osećam više moju smrt. Tuga kraja sveta. Iznemoglost. Rastvaram se u izgnanstvu. Na granici vremena, u odsustvu svega, posrćem./Omađijana isparavanja me hvataju i upravljaju. Proždire me se. Isisava me se. Gde sam? Ne hvatam se više za strahote mog pada. U svojo ogromnosti, moja noć pada.///GUBIM SE… sveden na ništa, nestajem kroz unezverenu otsutnost koja me upija kao polni organ munje. Noć od fekalija. Lavirint bola. Tunel strepnje./Opne prostora se cepaju. Skrhanog poleta, uzdižem se do u pretstavu života. Ukinuti predmeti izranjaju iz tromosti, pospani od nenadoknadive žalosti, otiču kao vrele guke kuge, pucaju u čudovišnom orgazmu, u gamižućoj kloaci basnoslovnih demona, iskeženih i lepljivih koji se umnožavaju u gnusnom zboru dementne materije, izbačene u vrhunac organske vibracije./Oživljena divljim i čudnim životom, moja soba koja se izobličuje, izdeljena u bezbroj fantasmagorijskih oblika, je samlevena u kipuću tvar koja oslabljuje moju individualnost, čini je izrađenom, i koja me guši i probavlja. Preplavljen, zaposednut tim užasnim nemirom u kojem šljapam, trzavičavo, grčevito, očajno -- rušim se. Centralni umor. Moždano grčenje.//Stružem puženje krkljanja, kotrljam se u tmini olovnog uzdisanja, čiji zvuk se pojačava u grobnoj tišini, teško uzdisanje kao što je teška ljudska bol, uzdisanje koje lagano guta moje srce  koje je mrtva lava isklesala strahotom, udavljeno srce u mučiteljskoj obamrlosti./Olujno nemirna voda kobnih opsesija me okružuje, uvlači se do u moju najpovučeniju šupljinu, u kojoj se pretvaram u kamen, izaziva krvnu navalu zgrušanih stanja koja se vrte oko samih sebe./Tamno stezanje energija. Sveopšti podzemni poremećaj. Krajnji potres. Kamenovan, opustošen misterioznim i zabrinjavajućim slikama, koje me buše, potkopavaju, kose, uzalud pokušavam da se usredsredim na moja blaga i srećna sećanja, jer njih razbija gangrena, onako kako se razbijanjem atomskog jezgra pokreće atomska eksplozija. Ne vladam više mojim mislima, koje se ovaplođuju besnim zapljuskivanjem pijanih i neprijateljskih glassova. Viseći u procepu između dva neizvestna sveta, imam samo jedan bezimeni osećaj mog tela, zbijenog u čvor utrobe, koji otvrdnjava kao skleroziran. Ruke, nakazne težine, gnječe moju lubanju u kojoj se moj mozak smežurava, suši preko svih granica mogućnosti. Lepljive mengele mrve taj obeskorenjen mozak, koji besposliči poput guštera na suncu. Čitava krila zida misli se ruše. Gomila pneumatskih čekića se obrušava kao jato strvinara. Mučeni konji, urlajući, damaraju po nakovnju potiljka. Kataklizma u glavi cepa mozak. Čupanja u telu burgijaju, kao da su udovi raspršeni pod pritiskom grozne tečne hladnoće koja brazda obamrlu plot.///Svo moje telo postaje razmazano, rastvara se, deli se, raspršava se u talasu izokrenutog neba./Kao stranac sebi samom, osećam kako malo po malo moje biće se odlepljuje. Usisan sam prostačkom duševnom snagom koja moje telo prevodi u jedan suživući svet u kojem me nema. Izvrćem se u apsolutni vrtlog, iz kojeg moja duša utiče tako što se lomeći ramešta./Iz najveće dubine krajnjeg bezdana, gledam sebe kako živim, operisanog mozga, uškopljen: osećam kako se moja misao raskušljava i kako se svi moji pokreti od mene odvajaju. Krajnje zamagljenje svesti. Ne prepoznajem se više. Živim samo na periferiji samog sebe. Izbačen iz mog središta, nemoguće mi je da se ponovo uspnem u moju glavu, gde se bez mog znanja odigrava drama koja će odlučiti o mojoj sudbini.//Ne nalazim više sebi odredište, ne primećujem se više. Uklizao u smrt, imam upravo toliko života da primetim teško ništa koje me proždire. Ne znam više kuda skrećem. Zaobilaznih i bez otpora misli, gnjim uz najudaljeniju od mrtvih stvari, u očaju pokolja. Bez prestanka uznemiravan, olovne boje, vukovima moje neobjašnjive griže savesti, zagnjurujem se u lepilo obeshrabrenja./Iz svih dimenzija prostora, težeći prema istoj tački, čopori smrdljivih vetrova ispljuvavaju zbrku sluđenih, krvoločnih, gomila koje, kevtajući, navaljuju u moju sobu. Poletim prema prozoru da ga otvorim, kad’ opazim komešanje zaprepašćenih i unezverenih mrtvih koji udaraju u okno, što se zgrčilo u lepljivu grimasu. Potrčim da potražim utočište u drugoj prostoriji. U prolazu, skliznem s’ one strane velikog ogledala, koje nas posmatra kao bezosećajna Svinga /Odnekud izbije nepoznat i preteći čovek, sa njegovim nakaznim telom. Užas. Maska, što je njegovo lice, se odlepljuje kao grob koji se otvara, povraćajući sve zaraze pakla, uz rasipno bestidno škugrtanje. Razbijem ogledalo i sjurim mog dvojnika u večnu noć. Ali on ide za mnom, pohodi me. O! zaboraviti, spavati./Pokrivači padaju na mene kao pokrov od olova. Ljudi gaze po meni, zabijaju me u san.///Plesnivi zadah bede, leševi buke, boje samoubistva me okružuju, grčevito se hvataju za mene, vuku me. Ulica me grabi, ulica koja povraća svoju tužnu reku izgubljenih ljudi. Zloslutne senke puze u noći koja puca kao čir. Povorke osoba, na čijem izrazu lica smrt pršti od smeha, razbijeni crkveni prozori, blatnjave špilje, zmijska gnjezda, sebe zaboravljaju u ljuljašci ničega, odnešeni proždrljivim vetrom koji zeva. Utučeno krdo vozila se vuče. Kuće se iskradaju u crno, proždirući prolaznike. Njihova mrtva pročelja se zatvaraju u svoju zagonetku./Sve klizi, a međutim eve ostaje skamenjeno u neizlečivom očaju jednog mesta kojeg je napustilo čak i iščekivanje. Osećam se zarobljenikom te praznine koja luči strepnju kao maglu./Kakva beda! otužna strava kiše me uspavljuje… Sav u grimasama, plačem na asvaltu, uronjen u pospanost pohođenu predačkim terorom. /Čini mi se da dodirujem tu ulepljenu noć koja me preživa, gde užasne čini tumaraju. Lepljiva ruka me ovlaš dodirne. Trčim. Moje cipele šamaraju trotoar, otegnut kao dan bez hleba. Ulica se cepa. Pukne preda mnom trg./Iza ograde sa rešetkama pariške Crepare počinje vilinski svet, kojeg tišti zastrašujuća misterija što me privlači. U tišini koja leže na životu, naduven od svetog klicanja, svaku stvar, koja mi se pokazuje, prozirem u njenoj nežnoj i spokojnoj veličini. Trava sanja. Mlaz vode se seća. Cveće, u koje se podižu iz groba mrtvi, se pribira. Veliko drveće, povučeno u sebe, u čijem vrhu očajavaju ruke, pretresajući beživotno nebo, čupajući drveća ožalošćene plamenove i  bacajući ih u nedohvat.//Odjednom, nebeska orbita, milosna poderotina, se otvara. Iz beskrajnog vrta nepoznato cveće pada, opaljeno blaženstvom. Iskreći kosmički točkovi usisavaju svet koji se kovitla./Izazvan prostorom, razvlačim se od radosti koja prtvara stvari, jedne u druge. Neopipljivo, ogromno, moje nematerijalno telo, orano mističnom hladnoćom, ponovo izbija u stvarnost, u večnom životu. Opčinjen očaravajućim pevom večnosti, moj duh je čvor čarobnih snaga, koji podrhtava od prostranog daha nestvarnih panorama što skreću prema blistavom apsolutu. Sumanut od ushićujućeg besnila, pijan od buncajućeg gađenja, topim se, razlivam se putem plamtećih spirala u ogroman pokret sklada koji vibrira od grmećih osvetljenja golotinje bezdana. Mesto sam na kojem spava i izvršava se vrtoglavica preobraženih života. Onesvešćen sam od belih izbavljenja, lebdim na mirisnom talasu bistrih parfema, lutajući po plavoj planini mirnih slasti, gde misteriozna providnost curi uz daleki zvuk žubora proročkih snova./Brutalno, krasota se pretvori u mučenistvo. Primetim da više nemam oblik sa kojim bi se mogao pojaviti. Izašao sam iz vaseljene, ne mogu više tu da udjem. Gledam svo to drveće koje traje pod korom. Tražim se uz pomoć velikih krugova krika. U tom trenutku se setim da me moja prijateljica čeka./Kao kloaka poroka, grad me ščepa za grlo. Sve zvezde postaju ispljuvci koji se otežu kao starci što sline na njihovim klupama. U jarku plaču oči mrtvih. Upravljam se prema Seni. U teškoj ozbiljnosti noći, brod cepa svilu sna. Tamo, oblak gomile koji se ne pomera, uvaljao se kao teški pogrebni horizont. Hipnotisan, klizim prema toj odvratnoj gunguli slepih provalija gde, kao ludak koji nije uspeo da poludi, bez kraja lutam za mojom senkom."/nepoznati mladi šizofreni pacijent, Pariske, psihijatrijske bolnice Sainte Anne, šezdesetih godina prošlog veka]

 Tako, na kraju svog dela, kada ga žive snage napuštaju, kada njegovo stvaralaštvo osiromašuje, smućenog uma od samoće u kojoj sve luđe kruže umni mehanizmi koji su ostali očuvani, Lotreamon se još bori protiv struje i priziva sebi sve što mu nedostaje, ali sve uzalud. 

   Poetska slika pruža jedno od najjednostavnijih iskustava življenog jezika. Lice koje govori je u celosti u poetskoj slici, zamišljajuća svest se pokazuje kao poreklo, i začetak slike u svesti jedinke jeste celina problema stvaralaštva. U poetskoj slici jezički automatizam više ne postoji, poezija je pojava slobode koja nema uzroka ni prošlosti. Mašta prethodi sećanju, slika ne osvetljava mišljenje, kao što to čini simbol, ona stvara mišljenje, eto zašto nas poetska slika uzdrma u korenu… Slika se otima pogledu psihologa, kritičara, psihoanalitičara, koji hoće da je opišu, tumače, intelektualizuju – Prevesti je znači izdati je – Po njihovom mišljenju pesma budi « rezonance », te rezonance koje potresaju biće na njegovoj površini : u njegovom znanju, osećajima, svesti o prošlosti. U poeziji, ne-znanje je prvi uslov. Život slike je sav u njenom sevanju i u njenom prevazilaženju svih datosti osećajnosti i stvoreno delo uzima oblik jednog takvog reljefa koji se uzdiže iznad života da se životom više ne dâ objasniti. 
   « Jaje u pejzažu » od Pieyre de Mandiargues. Ovde izabrana minijatura je tvrd i probadajući predmet koji stvara hladan, misaoni, geometrijski, svet ; jaje je svedeno na svoj oblik, na ideju jajeta. Ta slika-simbol čitaocu je odbojna i on, gledajući je, oseća kako se rastvara, kako biva poništen. U drugoj slici autor razmišlja o mlečici, uzima je i gleda skalpelom svoje pažnje. Naravno, pesnik tu proizvodi originalno i neobično snoviđenje od sasvim malog, belog detalja. Simbolička slika jajeta od stakla, iz prethodnog  primera, ovde je jedva promenjena kroz prizor koji pruža sočivo mikroskopa. To je komadanje, razdvajanje, samoća nepokretna, ogolela, pustinjska. Od svuda zrači nekakva napadnost, i još su tu te bele hridi koje odgovaraju Dbl (belom detalju) Roršašovog testa, neispunjenom središnjem prosturu slike mrlje od mastila koji kada se gleda, iako pozadina, i sam postaje figura. Ako nas prva predstava još navodi na sumnju, sav taj svet od minerala, koji nosi u sebi druga predstava, iskonstruisan svet, kiseo i bez života, jeste pesnikov svet. ...Oscar V. de L. Milosz. On nas uvodi u istrošen, oštećen duhovni prostor, gde se biće pretvara u tanak konac nastojeći da se vrati u prošlost i u doba detinjstva, koje ga briše iz živog sveta. On živi oštećeno vreme, toliko udaljeno da i sama prošlost tu više ne postoji. To je vreme u kojem su sadašnjost i budućnost negirani. Tragedija Miloszevog bića jeste što se on poistovećuje sa gnusobnim smećem, najistrošenijim predmetima, ogavnom gamadi koja se zavlači u kutove : paucima, miševima,     muhama. Ogroman samotan prostor udaljavanja, koji razdvaja elemente ; prostor nestvarnog vazduha duboko odjekuje u Miloszu koji to izražava kroz uboge slike. Avaj ! koliko svet izgleda užasan onome ko sebe ne poznaje ! Potresa nas Milosz svojom poetikom i tragičnim izrazom doživljenog skrnavljenja i udaljavanja, što su odlike razumskog tipa ličnosti. ...« Poezija je duša koja svečano proriče oblik », Pierre-Jean Jouve. Da misao koja zadire u poetsku stvar, koja je u svojoj suštini vrlo složena, uzima oblik jezika od  « klasičnog »  kalupa, dekartovski preciznog, u zanosnom sažetku maksime utisnute kao profil na medalji. Da sama slika stvaranja, « duša koja svečano proriče », jeste naglo zamrznuta svojim preobraženjem u « oblik », nije li to obeležje jednog razumskog postupanja ? Bistrovidost oslabljuje maštu. To je opet Jouve, pesnik bistrovidosti, koji kaže : « Što više prolazi vreme, uranjam u poeziju sve više vladajući sobom, od njenog slučajnog uzroka sam udaljen i upravljen sam prema čistom obliku jezika”. Iz te slike zrači patnja, u sebi cepanje izazvano neprekidnom borbom duše zaljubljene u čistotu. Za pesnika, razapetog između anđela i zveri, koji u njemu sužive i koji raskidaju jedno drugog, postoji oblik kao pribežište. Ali nije li oblik otkidanje od slike? To je lirska slika u svom obliku, ali ne u svom nadahnuću, i njen sadržaj je vise razumski nego poetski. Taj oblik u koji će Jouve da zatvori suviše vrtložnu sliku, nije li to pomalo zatvor, sigurno jedan lep zatvor, ali slika onoliko gubi na snazi koliko dobija na lepoti. Ne izaziva li u nama mučan utisak gušenja Jouvova “beskrajno stešnjena šuma”, sa njenim « ogromnim slojem mahovine », i taj “baršunasti krik” delegirane agresije, opunomoćene i bez ikakve nagonske sile, koji guši svaki stvarni krik? Nije li pred nama, u toj slici ogromnosti, još vise prisutna – zabrinjavajućeg izgleda, slika šume-zamke, neljudskog zatvora, prirode-zatvora koja je prethodila pojavi čoveka. Razumski jezik oskrnavljuje poeziju, njena je negacija. Napast oblika povezanog sa razumom preovladavaju u načinu poimanja umetničkog dela « mišljenog », a ne « osećanog », opredmećenog ne osobom nego tvari. …to oskrnavljenje poezije proizilazi, mi verujemo, iz sasvim prisno doživljene nemogućnosti da se istinski oseća iz dubine, budući da se zadržava na obliku.  
   Poetska slika pruža jedno od najjednostavnijih iskustava življenog jezika. Lice koje govori je u celosti u poetskoj slici, zamišljajuća svest se pokazuje kao poreklo, i začetak slike u svesti jedinke jeste celina problema stvaralaštva. U poetskoj slici jezički automatizam više ne postoji, poezija je pojava slobode koja nema uzroka ni prošlosti. Mašta prethodi sećanju, slika ne osvetljava mišljenje, kao što to čini simbol, ona stvara mišljenje, eto zašto nas poetska slika uzdrma u korenu… Slika se otima pogledu psihologa, kritičara, psihoanalitičara, koji hoće da je opišu, tumače, intelektualizuju – Prevesti je znači izdati je – Po njihovom mišljenju pesma budi « rezonance », te rezonance koje potresaju biće na njegovoj površini : u njegovom znanju, osećajima, svesti o prošlosti. U poeziji, ne-znanje je prvi uslov. Život slike je sav u njenom sevanju i u njenom prevazilaženju svih datosti osećajnosti i stvoreno delo uzima oblik jednog takvog reljefa koji se uzdiže iznad života da se životom više ne dâ objasniti. 
    Predački nagon krika: bilo da je to žalba prirode, bes izazvan glađu, bol otvorene rane, porađanje, smrt, strava, tragične i vitalne teme. Krik je protest, uslov preživljavanja. U noćnoj vaseljeni razderanog grla rascvetava se nagon agresije koji izbija iz prastare zore primitivnog života. Nagon neumoljiv, rušilački i slep koji nas čini neodgovornim, bezobličnim kao krik i poj. Krik i reč su poj i muzika jer imaju moć, u jednom uspinjanju, čistom i eteričnom, (Nato Zumbadze peva Iavnanu)
da vrlo brzo umaknu sa te gnusne zemlje. 

  Kontrast postoji između trajanja života koje se pruža, i trenutka uranjanja koji krivu života mami u tačku iz koje on počinje da kulja, trenutka stvarnog nagonskog pražnjenja. Između tih dvaju krajnosti, koje su ipak povezane kroz celokupan naš život, za nas nema drugog, srednjeg, roka u kojem bi živeli vreme i njegovu užarenu samosuprotstavljenost: vrlo dugo trajanje, ili munju trenutka pokreta. Poezija ne poznaje posrednika, to je duša koja govori našoj duši. Ona je prirodna pojava, ali jedino pesnik je svedok njenog postojanja.   Velika nesreća će pasti na čoveka, bednog čitaoca, koji će se sa njom susresti slučajnim čitanjem, jer će on biti napadnut strahovitom rečju koja, jedva izrečena, preti da padne na sav ljudski rod. Poetska slika je stanje rođenja stvaranja, potpis stvaraoca i u neku ruku suština osećajnosti i ogledalo duše."        

Yvonne Rispal, Lotreamonov svet kroz studiju jezika / i Yvonne Rispal, Gaston Bachelard i slike u “Poetici prostora” u odnosu na življene metafore Françoise Minkowske 

  "Među beskrajnim nizovima tonova koje stavara muzika, ima onih koji iznenada izbijaju sa posebnom izražajnošću. Ti nizovi se neodoljivo nameću našoj pažnji. Izgledaju nabrekli od tajne, obdareni moću delotvornog ubeđivanja. Oni razbijaju našu bezosećajnost, trenutno se usađuju u naše pamćenje i oživljavaju naše sećanje. Ti nizovi tonova, obdareni svojstvom privlačenja i buđenja osećanja, zovu se melodija ili tema…
(Aleksandra Milčeva: Musorgski)  Muzika nam se pokazuje kao  trenutačna, ali potpuna, zamena našeg sopstvenog života. Ako se ta zamena izvršava stvarno, pred nama nije predmet za razmatranje kojem bi mi bili skloni da se privikavamo nego preneseni, uzvišeni, događaj u našem vlastitom životu. Taj događaj ima svoju svrhu i svoju sudbinu. Znacima te sudbine mi se predajemo, ne kao znacima podložnim posmatranju nego kao znacima, pretskazateljima događaja, kao ličnim srećnim slučajevima. U meri u kojoj učinci iznenađenja jesu suštinski za muzičku sudbinu koja nam se otvara, oni ne mogu da izgube nešto od svoje vrednosti, jednako kako se u našem svakodnevnom životu vrednost smene dana i noći nikada ne gubi. Iznenađenje ostaje, ne poništava se nikada. Ako, naprotiv, iznenađenje je nadodato na muzički tekst kao surovi poziv da se održi pažnja, učinak tog iznenađenja ne traje duže od prvog slušanja… Ta stalna raspoloživost muzičkog osećanja i inteligencije, zahvaljujući izneanađenju izazvanom sudbinom ideja, dopušta verodostojnu zamenu našeg ličnog života muzičkim životom… Nazovimo zračenjem jedne muzičke ideje snagu uticaja, naklonošću ili suprotstavljanjem, te ideje na druge koje pripadaju istom muzičkom komadu. Taj uticaj se javlja izvan tematskog rada, ponavljanja, nagovaštavanja, makar ono bilo potajno, ideje koja je u pitanju. Zračenje deluje protezanjem izvan primetnih granica muzičke ideje, obremenjujući pojačanim značenjem obližnje muzičke ideje, koje, sa njihove strane, jednako deluju na sledeće ideje. Ako se zračenje izvršava idući od početka do kraja komada, bez da naiđe na prepreke, slušalac će imati konačan utisak pedale osećajnosti, snažno pritisnute, koja poput pedale klavira dodaje i meša uzastopne zvučnosti, spajajući u osećajnu sintezu, neprestano narastajuću, snagu uticaja svih ideja koje su se bile pojavile, malo pomalo, duž trajanja komada. Ali taj granični slučaj se samo vrlo retko susreće, jer je zračenje, sa njegovim učincima, razbijeno svaki put kada se jedna ideja produžava putem veštačkog spoja. Zračenje jedne ideje se prenosi na drugu ideju samo kada ono prolazi kroz suštinski spoj, kao što električna struja ima potrebu, da bi tekla, za metalom, dobrim provodnikom… Da bi muzička ideja bila podložna zračenju, ona mora da se nalazi od samog trena svog nastanka, na neki način, pod pritiskom, ona treba da poseduje šireće snage osećanja koje ne uspevaju sve da (Iavnana)
se oslobode za vreme trajanja u kojem se ona izlaže.

    Samo vladajuće ideje, svojim sažimanjem u nekoliko nota koje izražavaju osećanja velikog značenja, imaju sposobnost zračenja.

     Opšti pojam trajanja se ne odnosi na muzičko vreme,  ako je ono shvaćeno u svom pravom smislu. Naime, muzičko vreme se rastvara, ne kroz izmerljivo trajanje nego kroz osećajno trajanje, čije varijacije razbuđuju u nama samo naš  doživljaj žestine. U jednom muzičkom komadu u kojem se zračenje izvršava bez prepreka, uobičajeni pojam trajanja će izgubiti kod slušaoca svu stvarnost, jer će izmerljivo trajanje  biti zamenjeno muzičkim vremenom. Ako uobičajeno osećanje trajanja prodre u nas u toku izvođenja muzičkog dela, ako imamo osećaj da je ono dugo ili da je ono kratko, to znači da se zračenje prekinulo i da je razbijeno muzičko vreme u nekom svom delu… Opažaj Lepote u vladajućoj ideji, od strane slušaoca, jeste naglo ostvareno otkrovenje u njegovoj svesti, uz pomoć celine njegovih osećajnih sposobnosti. To otkrovenje odgovara spontanom rascvetavanju u onostranu ravan osećajnog šoka izazvanog hodom vladajuće ideje. Projekcija osećanja u onostranu ravan događa se, za slušaoca, onda kada on fizički dodirne vladajuću ideju. Fizički dodir je uslov otkrovenja i, dakle, uslov stvarnog postojanja Lepote. Kada se trajanje tog dodira okonča, Lepotu vladajuće ideje slušalac doživljava još samo kroz posledice koje je ona izazvala u njegovim čulima i u umu, kroz pamćenje i maštu… Jedan od najizdašnijih izvora nelepe muzike (poezije) je stvoren od ideja koje kompozitori (pesnici) smatraju vladajućim, a koje uistinu se zaustavljaju na pola puta u penjanju od napredujućeg nadahnuća prema neposrednom nadahnuću. Te ideje, rađene i prerađivane, na suviše slabim osnovama ne uspevaju nikada da steknu važno značenje. Opasnost koju u sebi nosi napredujuće nadahnuće počiva u osećanju sigurnosti koje kompozitoru (pesniku) uliva njegovo sporo kovanje vladajućih ideja. Ako on nema genija ni velikog talenta, kolikogod da se napreže, neće nikada doseći neposredno nadahnuće. Pouzdan u vrlinu svog rada, koja je inače vrlo mala, on će postupati sa idejama osrednje važnosti kao da mu je neposrdeno nadahnuće poklonilo uzvišene vladajuće ideje, predstavljaće ih kao vedetu, ponavljaće ih, isticaće njihovu vrednost, tako da će slušalac (čitalac) imati duboko razočaravajući osećaj da ga se optužuje tokom dugog razgovora punog nesporazuma i da je žrtva klevetanja u kojem izmišljena lepota prisvaja sebi pravo istinske lepote. Jer, kakvagod da je vrednost zvučne arhitekture, kroz istraživanje harmonija i ritmova, kroz važnost po sebi drugorazrednih ideja, osrednjost vladajuće ideje će se proširiti, kao zaraza, celinom komada… Osrednji muzičari (pesnici) prenatrpavaju njihove pratnje i guše samim tim čak i spontano odjekivanje njihovih melodija. Doduše, u većini slučajeva, te melodije, ako ih se sluša sâme, samo malo bi odjekivale spontano, tako da zlo koje im se čini, što ih se prenatrpava, nije veliko, i kada se one zbog toga nađu ugušene, nema nečeg za čime bi trebalo žaliti… Ja nazivam značenjem vladajuće ideje njenu snagu prijanjanja uz osećajnost, fizički reljef utisnut u tu ideju, sjedinjavanjem prekomerne pažnje i osećanja nadraženih slušanjem. Kakvagod da je reakcija, privlačnost ili odbojnost, koju izaziva vladajuća ideja, prekomerna pažnja se uvek budi kroz fizički dodir sa tom idejom. Stvarno osećanje se pojavljuje samo pod uticajem našeg fizičkog dodira sa nečim što nas privlači. A kada slušalac oseća odbojnost da fizički dodirne jednu vladajuću ideju, tada za njega ta ideja ne može imati značenja. Značenje vladajuće ideje jeste samo fizičko svojstvo te ideje, iz kojeg je izuzeto svo maštovito tumačenje, svo osećajno ili umno prenošenje, svo bojenje strašću potstaknuto prekomernom pažnjom i osećanjem. Vrlo odeljeno, u svom poreklu i u svojim sastojcima, značenje vladajuće ideje podrazumeva vrlo čist red visokih vrednosti… Prekomerna pažnja je pojava izazvana samo fizičkim dodirom vladajuće ideje. Ona može da bude različite snage, s’obzirom na raznovrsnost ljudskih naravi, ali ako neki slušaoc nije uspeo da je u sebi probudi, to znači da je on nesposoban da razluči i prepozna suštinsko svojstvo vladajuće ideje, drugom rečju, da on ne može sebi da predstavi hijerarhijsko uređenje tonova. A pojam lepote je usko vezan za predstavu hijerarhijskog uređenja tonova. Slušaoci (čitaoci) kod kojih se, u njihovom fizičkom dodiru sa vladajućom idejom, ne budi prekomerna pažnja, nisu sposobni da ocenjuju estetski. Za sve ostale, prekomerna pažnja koja se u njima budi jeste dovoljno osnovno merilo njihove sposobnosti da prepoznaju lepotu. Emocija je neposredna posledica buđenja prekomerne pažnje. Ona se stvara u slušaocu kada njemu prija da fizički dodirne vladajuću ideju, što će reći, kada vladajuća ideja spontano prilježe uz njegovu muzičku osećajnost, ili, još bolje, kada ona postane njegovo osećajno vlasništvo. U suprotnom slučaju, kada je slušaocu mučan njegov fizički dodir sa vladajućom idejom, kada ga se on gnuša, rekli smo, u njemu ne može da se stvori osećanje. Da li je prisustvo ili odsustvo osećanja stvar ljudske naravi? Ne, ako se ima u vidu uticaj osnovne muzičke kulture koju je svako od nas rano primio. Ta kultura dopušta bilo kom slušaocu koji voli muziku da fizički oseti, na način osećajnog  šoka što ga u nama izaziva prvi dodir sa nekim ljudskim bićem, uzdizanje, niskost, plemenitost, prostotu, istinitost, krivotvorenje itd., unete u vladajuću ideju. Slušaoci koji poseduju osnovnu muzičku kulturu osetiće se spontano privučeni vladajućim idejama koje odišu darežljivošću, uzvišenošću, plemenitošću, istinitošću, jedinstvenošću, retkošću, životnošću, i oni će ostati bez osćaja, fizički dodirujući vladajuće ideje koje su proste, niske, neistinske, usiljene.  Stalna podela na prijatne ili odbojne fizičke dodire vladajuće ideje je dovoljna tim slušaocima da im garantuje opravdanost prisustva ili odsustva njihovih osećanja, i dakle to im omogućuje da smatraju prisustvo osećanja delimičnim, ali postojanim, merilom pojma lepote. Smisao jedne vladajuće ideje (spontano tumačenje osećanja) jeste stvar ljudske naravi, kakvegod da je veličine stupanj razvoja muzičke kulture u slušaoca. Prema tome kakve je on naravi, slušalac će smisao teme neke sonate, simfonije, naći u svojoj mašti, ili u svom umu, ili u svojim afektima, ili čak u svom moralnom pogledu na svet. Smisao vladajuće ideje ne može dakle da bude postojan utvrđujući element pojma lepote. U našem prepoznavanju lepote to može da nam služi kao pomoćno sredstvo, ali spoljnje, nadodato. Smisao dodaje nešto pojmu lepote, on može da je dopuni, ali je ne određuje. Opstaje, dakle, kao jedino postojano merilo lepote jedne vladajuće ideje, njeno značenje… Kada vladajuća ideja bude u sebi stvorila takvu zvučnu  (A.M.: Mousorgski) organizaciju, da bi ma koje preinačenje njenog sastava oslabilo njeno značenje, tada će pojam lepote dostići najviši stupanj svoje važnosti. Pojam lepote vladajuće ideje je pojam čiste fizičke lepote. Svo umno prenošenje te fizičke čistote vodi izvan njene biti i svojevoljan je čin, čak i kada to doprinosi da se proširi i učvrsti pojam lepote." Daniel Lazarus; pristup muzici, EfR, 1962

  "Smrt mora da pređe preko nekih dela pre nego što ona sebe prihvate. Samo je ona ta koja daje konačno odobrenje. Ona treba da stavi ljudsko mišljenje vodoravno u prostor i istruže ga, skine mu grubi sloj, pređe preko njega njenom rukom senke i odmeri ga nepokretnim pogledom, proceđenim njenim poluzatvorenim očima, da vidi da li je delo stvarno po meri i da li bi se ono moglo održati u arhitekturi nevidljivog. Iza dela treba da više nema njegovog tvorca koji ga pokazuje drhteći na pragu, koji ga krsti svojim osmehom, koji ga raspaljuje lupanjem svog srca. S’ njega mora da nestane svaki telesni miris, sva spoljašnost, sav zlatni prah njegovog pisma. Ono se mora osloboditi svog kostura i biti samo neopipljivi dronjak koji se dodaje toj velikoj odeći sveta što se zove prostor. Srećom smrt se nudi. Samo pod njenim zrakom delo se može držati uspravno, pod pravim uglom. Smrt ne pati od zakrčenosti života. U njoj uvek ima mesta. Senke se međusobno uopšte ne smetaju. I verujem da, želeći da se razlikuju jedne od drugih, one su u traganju za i najmanjim osobinama koje su imale za života, na način da nežno vole naročito lične crte koje svako čuva, te bedne crte koje su im nekada sa gorčinom bile zamerane, koje su udarale bližnjeg, ranjavale ga u slabine. Smrt otvara oba krila vrata njene velike sale. Sve generacije mišljenja, svi oblici duha uđu unutra u isto vreme. Nisu više u pitanju mode, staleži , epohe. One snažno odahnjuju, sedaju kao kod svoje kuće. Ne moraju više da se usitnjavaju da bi ih se razumelo, da bi ušle u mozgove kao kroz iglene uši. Dočekane su takve kakve se predstave, sa njihovim istrošenim rukama jer su mnogo pipale, sa jednim ramenom višim od drugoga jer su se mnogo naginjale, do raskida harmonije, prema istraživanju, sa njihovim dirljivim telesnim manama, sa odjekom koraka, red po red, oslonjenog na sigurnost i na sumnju, i koji izgleda hramav. Ljudsko delo živi samo u smrti. Smrt treba da ga gurne jednim zadnjim talasom na večni pesak kojem se dodaje i od kojeg pozajmljuje svetlost. Dotle, ono mora podnositi od strane svojih parnjaka odbijanje  da ga se razume, to odbijanje koje, delom, čini njegovu snagu, jer odbijanje obitava u položenoj ravni, oblikuje odskočnu dasku, sa koje se delo vine, gust oblak napunjen do vrha tamom, odakle ono iskrsne. (Stvaralački duh jedini ima pravo na uspravan položaj). Sve uzaludno pretraživanje cenzure se sručuje na nju samu, nagomilava se bez da međutim stiče drugu debljinu osim one jalovosti koja uništava sama sebe. Pustinjski pesak se uopšte ne zagrće. U stvarnosti, on ostaje ono što je. Njegova zapremina više ne važi. Prostor ne mora da sebe radi da bi pesak prihvatio: zadovoljava se time da ga gleda ukočenim okom horizonta. Prostor, naprotiv, predviđa nekoliko nužnih promena, nekoliko preinačenja u redu intimnosti, da napravi mesta duhovnom delu. On sa znatiželjnošću popisuje. Uvlači u sebe dela daleke mirise što ih ono nosi. Steže se ovde i rasteže tamo, prema mestu na koje delo hoće da uđe. Obdaren je najvišom pokretnošću. I poseduje sposobnost prihvatanja koja nema granica. Dok mu se osporava ulaz na zemaljska vrata, otvorio je se on već pred delom u samom srcu. Delo je potisnulo svojom pouzdanošću u sebe vratare senki, pružilo je svoju nogu tamo gde nema stepenica i nije palo. Ono sa svojim prostodušnim čelom je podiglo prostor višlje od njega samog. Prostor mu nije nametnuo uniformu. On se raduje da ono nosi odeću koja ne vredi po tome što bi bila bogata nego po tome što ga je ono šilo, nit po nit. Prostor hoće da pristane na sebe delom široka krpljenja, nebeska uvećanja. Delo diše bolje u njemu nego kod ljudi. Ono se može naglo izmaći, bez opasnosti po platno širine, koje se ne može pocepati. Ono je tu kao u oblasti ljubavi. Neka dela imaju potrebu da ih ljudske ruke ispuste da bi bila ponovo prihvaćena od strane bogova. A bogovi nastanjuju carstvo smrti. Ona su uzela korena samo na površini zemlje. Treba im, da bi procvetala, jedna dublja oblast. Ona uopšte nemaju neophodan kostur za sedeću ili stojeću poziciju medju udarcima predmeta i mišljenja. Osećaju se udobno samo u odsutnosti. Padaju u prazninu kao seme i ispile se sa jutrima severa. Nemaju tražene kvalitete da bi se snašla na putevima, dole. To se u oblasti od hiljadu raskršća ona pokreću bez greške, dele se, zrače u beskraj, zaboravljajući cilj koji ih je primoravao da hodaju u jednom pravcu. Čuje se sa zemlje njihov korak kako gazi širinu. Skupljaju se oko ozvezdanog stola. Stvaraju bukete od razbacanih svetlucanja. Njihova kratkovidost prijanja uz kratkovidost neba. Ona mogu da grade i grade, sa mekim kamenom od senke, i prostor kruniše njihove zjapeće građevine.  Ona vise ne podnose težinu ljudskog mišljenja: nosioci su samo širokih delova vremena. Njihove žile su duge kao plavetnilo neba i njihov dah iste gustoće kao vazduh. Njihove reči se rascvetavaju u ustima širine. Zato što se mnogo odbijalo da se prizna da imaju genija, njihov genij se odlučio da bude. A on, zato što je mnogo bivao udaran grubim osporavanjem, razbija svoj omotač." Inventaire 

          gruzijska narodna pesma, Orovela         

     svanetska narodna pesma, Ašo čela

  Navedeni francuski autori, koji  čine krajnji izuzetak u francuskoj kulturi, skoro su sasvim nepoznati u Francuskoj. A većine autora čiji citati slede, za koje se može pretpostaviti da su, svaki ponaosob, bili napisali samo po par kratkih tekstova, identitet se ne može utvrditi. Kao što svima njima nije bilo teško da sav svoj život plivaju protiv struje francuske kulture u kojoj su rođeni i u kojoj su živeli, ni meni nije bilo teško da godinama plivam protiv struje laskavog mišljenja o francuskoj kulturi koje je vladalo i koje i dalje vlada u malim evropskim kulturama,  iz jedne od kojih sam i ja poreklom, jer moja namera je bila da nađem na tlu Francuske, ma koliko njihov broj bio mali i ma koliko njihovo pisanje bilo kratko, unutrašnje glasove same te kulture koji nju prozivaju, zbog njene površnosti i zbog tobožnjeg duha koji je nju stvarao: "Kako da se prepozna jedan od tih blagodetnih i prvobitnih dahova koji čine heroje i koji čine pesnike? ...nakinđurenost, izveštačenost, prenemaganje; veličanstven potez umiljate mrve, nalickanost, nadutost; usiljena pretvaranja, izuvrtana, izgužvana, i metafore kao perjanice, hiperbole podvišene visokom potpeticom, produžena zvučnost; sva ta cvetanja praznine koja se nadima ili veze, koja otiče ili se krpi, šepuri se ili se razbacuje kićenkama; sva ta monarhijska književnost koja će zaraziti  španski, engleski, francuski, dvor: sve je to rođeno u četrnaestom veku u Florenci. Trebalo je čekati francusku revoluciju da bi se to uništilo" Philippe Monnier, Le Quattrocento. Francuska revolucija to nije uništila. Buržuazija XIX veka, sa njenim malograđanskim ukusom, i sa njenim lakim i banalnim umetničkim apetitom, izmislila je serijsko umnožavanje umetničkih dela. U času industrijalizacije umetnosti reč  "produžene zvučnosti" je bila zamenjena umešnom rečju. Moderan pesnik je nalik pesniku iz "quattrocenta" koji "veruje da zaslužuje da bude hvaljen kada  navuče mnogo stvari (reči) na gomilu" Paolo Cortese. On je pao u fatalnost: “rima još dodaje fatalnost reči” Charles van Lerberghe.  Njegova rečenica, kao ona patricijskog pesnika, je "toliko zvučna koliko je prazna, toliko je bogata rečima koliko je siromašna mislima". Ph.M. Moderni pesnici "nemajući šta da kažu, ne kazuju ništa bez prekida" Ph.M. "Klasični aleksandrinac je savršen akord. Harmonijski nastavci ne stvaraju se od neprekidnih nizova  savršenih akorda. Suviše punoće zaustavlja radnju; daleko od toga da pojačava utisak, to utisak osiromašuje. Umeće komponovanja u pisanju, u muzici, u slikarstvu, sadrži se upravo u tome da se upotrebljava ograničen broj elemenata u svrhu mnogobrojnih izraza  čije obnavljanje, na večnoj osnovi, jeste neiscrpno. Radi se naročito o tome da vrednosti izvučene iz tih elemenata ne budu jednake između sebe, nego da prazna mesta odvajaju puna, i da njihove grupe ne stvaraju, svaka od njih, slike. U poeziji, mana Parnasovske kompozicije, a takođe i Malarmeovske, beše upravo ta da se tu preterivalo u nizanju reljefa. Tako kao i u životu, nema analitičkog punjenja koje bi zamenilo te sekunde ćutanja što razdvajaju događaje. Ako se ne želi krivotvoriti život, i da bi se održalo savršeno njegovo jedinstvo, nužne su nagle i zbijene scene koje ostavljaju sve u crnom". Robert de Souza

      "Mit moderne umetnosti je obmana i kobna podvala. Čovek koji živi i stvara natraške, koga čini oholim njegova sposobnost da izobličuje prirodu (ljudsko telo i lice), ili da stilizuje, da učini da ona ispusti svoju dušu, da je svede na stanje šeme, jeste izgubljen, telom i dušom. Osloboditeljsko delo izvršeno od strane slikara koji stvaraju banalne oblike potpono lišene osećajne vrednosti -- je "zlatna legenda". Oni tretiraju  čoveka kao makoji dekorativni motiv, kao izgovor za modelujuće varijacije ili kao mrtvu prirodu: sa glavom izgubljenom u anonimnosti, postalom mrljom, jednakoj drugim mrljama. To ne-biće i taj žalosni ideal pokretnog lutka je uveden u francusko slikarstvo Maneom, za koga se kaže da je išao u stopu za Moneom. Ovaj poslednji ne poznaje perspektivu duži, tu poputninu polarizovanog čoveka, sposobnog da vrši izbor. On se postavlja u centar slike. Lebdi u prostoru bez početka i kraja. Volja da uzme neki pravac mu nedostaje. Zapadne duše, veličanstven polet u dubinu ustupa mesto, u njegovom duhu, kosmičkom osećaju kineskog slikara. Impresionizam, mistika spoljašnosti, jeste ostavka mišljećeg bića, njegovo usisanje, uništenje, atmosferom, vazdušnom okolinom. ("Žrtvovanje svakog elementa osobljenja -- oubičajeno kod Renoara -- u skici za sliku Rona i Saona, je dovedeno do krajnosti. Bezoblične glave, otsustvo šaka, ruke svedene na patrljke: svuda tip. Slika Suđenje Parisu izgleda kao kratak pregled njegove umetnosti, njegova prava oporuka, još više  nego što je to slika Dve Nimfe, izložena u Luvru. Primetite to, nema ničeg slikanog s' lica, ni s' profila, što će  reći, nema ravni, jedino su tu obimi. Renoarova vajana dela liče na Venusa iz Miloa. Isti izdašni oblici, teške dojke, struk obratan od struka ose, jedar stomak, moćne butine, masivni članci, bezlično, tipično lice"/Germain Bazin, Renoarove pijavice. Kako se Van Gog ponaša kada predstavlja više figura okupljenih u zatvorenom prostoru. Svejedno mu je da li je taj prosto pejzaž ili ognjište: njegovo svetlo je svuda jednako sebi. Ujednačeno je i jasno, kojegod da je mesto izabrano slikarem i kojegod da je osvetljenje pod kojim se odvija njegova radnja (sa izuzetkom slikanih platana u Holandiji, gde, pod uticajem svojih sunarodnika, činio je da lebde njegovi slikani oblici u prostoru prikazanom kao svetlo-tama). On zapečaćuje jedinstvo njegovog sastava spoljnim ritmom linija i boja koje oblikuju, po celoj širini slike, gustu ukrasnu mrežu, paukovu mrežu,  čija pređa zarobljuje motiv. Kojigod da je stepen prezasićenosti koja se tu ostvaruje, platno tako slikano ne može da deluje kao slika prostora. Direktni predak fovista, upotrebljavajući tehniku čija je osnova poentilizam, on se koristi samo osnovnim spektralnim bojama raspoloživim kao strugotine. Sezan, ta krava muzara modernog slikarstva. Njegov autoportret ne može  ništa da nas nauči o njemu, uzetom ne samo kao slikar nego takođe kao osoba. Njegove razbijene linije, ispresecane ravni, smetaju jedne drugima i međusobno se udaraju. Sezanov prostor je mnogostrano udubljeno mesto, poliedar od šupljine. Njegove figure (Kupačice) podražavaju pokret. Ne pokreću se nikad. Ne znaju šta je pokret. Sa lošim uglomerom, on postavlja oblike u prostor. Ne može da zadrži plimu boje u granicama kompozicije. Taj suviše loman lukobran izgleda da popušta. Puca na sastavu rukava. Otuda klimav izgled njegovih figura, otuda takođe pokret u sinkopama njegovog takta proizvedenog oprečnim snagama. Mučna hemija boje poslednjeg perioda slikarstva Degasa, njegova paklena kuhinja, njegove učenjačke i složene legure, daju najviše iznenađujuće rezultate. Njegovi falš, piskavi, raštimovani tonovi, pršte kao fanfare. To hromatsko pismo opravdava, kako izgleda, slobode koje će sebi dati Picaso i Brak, nekoliko godina kasnije. Figure koje Degas slika na kraju svog života se razvijaju u praznini. Odjednom, slike oživljavaju i napuštaju njihove okvire. Trkački konji i baletske scene koje datiraju iz vremena zrelosti slikara su filmovi prikazani usporeno. Oblici se ulančavaju, prodiru jedni u druge, stapaju se i, čak i pre nego što prikuju za sebe pažnju posmatrača-medijuma, postaju mislene, geometrijske šeme. Njegova dela iz starosti podrazumevaju takođe crteže ugljenom i pastele koji predstavljaju žene na izlasku iz njihovih kada, kupačice na otvorenom prostoru i kompozicije sa više osoba: figure oderane kože, razvučenih oblika, iskrivljene od grčenja koje daje njihovim telima ekstravagantne oblike. Lotrek proizilazi iz Degasa, čije delo je pokretna tačka ravne, linearne, decorativne ili karikaturalne umetnosti: Van Goga, Gogena, plakata epohe “modern style”. Ali Degas nije samo duhovni otac cele jedne grupe slikara koji osciluju između ekspresionizma i stilizacije. Njegovi valjkasti trupovi, glave bez lica, kutije lubanje predstavljene kao stranice dijamanta, poliedri koji se uglavljuju jedni u druge najavljuju “Crnačka” dela Pikasa, sa kojim čovek oskrnavljuje ili razbija svoju ličnu sliku, ogleda se u krivom ogledalu, a zatim čini da odleti u hiljadu parčića to magično ogledalo. Pikaso opravdava jedno društvo koje naizgled prevazilazi, ali kojem služi kao svedok optužbe njega samog. Njegovo delo je proizvod kolektivne psihoze. Taj pasivni slikar ne poznaje borbeno ponašanje. Upravljen je strogom istorijskom određenošću. Podvrgava se svojoj epohi. Nesposoban je da joj služi kao vodič. Više osećajan i više podložan uticajima od ljudi njegovog vremena, prethodi im u njihovoj trci prema ponoru. Gogenove kompozicije su otvorene. Pokazuju se kao dela primitivnih, kao slikarstvo crnih kovrdžavih. On ne poznaje ili ne želi da pozna ritam u dubini i perspektivu koja ujedinjuje prostor. Oponaša stil urođenika. Varvarizuje sve do u hrišćansku legendu. Matisova vizija na površini je pojava primitivne svesti. On podiže u prazninu prostora, kojeg ne oživljava nikakav duh, svoje predmete slikarstva. Modigliani je dužnik drvenih statua crnaca, čija dela su obeležila ukus njegovih savremenika, i prvobitnih italijanskih majstora. Taj prerafaelist oživljava lica mumija, okrečući im pogled u onostranost. Boja nagriza oblike živih leševa Sutina i daje im novi pravac. Fizionomija iskrivljena osmehom u grimasi pustoši sve crte lica. Nadrealisti ne vide u čoveku ništa drugo nego utvaru, vidljivo isparenje u obliku tela. Ekspresionisti ga snizuju na nivo gmizavca ili larve »/ Waldemar George, Formes, La Rennaissance

  "Suptilna, neobična, Schumannova melodija izbija iz najdubljeg njegovog bića, ali se od toga odvaja sa velikom mukom, bolno, u dronjcima. Takođe, linija koju ona ocrtava je razbijena, izmučena, grčevita, puna unutrašnjeg sudaranja, otskoka, povlačenja i zaustavljanja, grozničavo je protresena jezom, u borbi je ne samo sa spoljnim silama koje je sputavaju nego i sa nesaglasnim elementima svoje vlastite tvari. Kod Schumanna, dvojnost nije tehnička igra, oblik: to je sama srž njegovog bića koja se, tako raslojena, odražava u celom njegovom delu, i koje, uz taj smenjujući ritam, vaja oblike kojima se on izražava. Kod njega nema nikad kombinacije bez ostatka, susreta dvaju elemenata bez zjapa" Victor Basch. “Lied neće preživeti prezir “narodnog” koji će sejati oko sebe patricijska moda “madrigala”. On ne postoji u vremenu između srednjevekovnog folklore, gde se (Laudario de Cortona..) krije negde iza tog velikog učenog poduzeća, što je gregorijanski pev – i Lieda Schuberta (i Musorgskog), koji cveta u šumi visokog učenjačkog drveća…: Kad jedan Berlioz, u “Prokletstvu”, muzički opevava “Ogromnu prirodu”, on uzalud pokušava da taj red prisustva pripoji poetskom francuskom svetu. Postavlja se on iznad naše osećajnosti i nalazi kao izražaj samo naduvenost… Duparc, Fauré i Debussy, oni se postavljaju na jednu, ili suviše uzdignutu i  odvojenu, ili suviše književnu, ravan: i čovek tu ne nalazi svoje lice kao što ga nalazi u Liedu. Ali možda Francuz nema potrebu za Liedom (“za svojim licem”). ...U Carl Maria von Webera, ponekad, retko, oslobađa se, polovično, nešto što teži prema Liedu: zaokret strofe, mrvica melodije… Lieder Felixa Mendelssohna, umiljat, pevljiv, povremeno pohođen nekom vrstom nežnosti, je konačno jedan siromašan svet, koji ne izlazi ni na šta i ne odjekuje nigde. Ono što tu nedostaje jeste jedan univerzum. U tom smislu, postoji neočekivana srodnost između Mendelssohna i Franza Liszta. U Liedu, Lisztov jezik je izvanredan mozaik svega onoga što se nigde nikada ne susreće. Kod njega se njegove i Wagnerowske harmonije dotiču u orkestarskom omotaču, koji, sputan okvirom Lieda, isprekidano se pojavljuje. Pevljiva opijenost, koja nam je pribavljala toliko laganih čarolija, nezaustavljivo otežava. Pejzaži iskrsavaju, sa njihovom svežinom, ujedno, iskrenom i vešto sačinjenom – i kao već unapred prežvakanom. Tema njegovih rapsodija se pojavljuje kroz umanjenje, sa tim istim, fragmentarnim, izmičućim i bežnim  karakterom, koji u njegovim delima pršti na sve strane. On dakle vrlo malo pokušava da prigrli, nikad nije dovoljno da se to ponovi, “narodnu” muziku koja skoro apsolutno zabranjuje visok nivo komponovanja na koji je se on odmah podigao… Koliko je Schubert jednostavan, i kao sateran na sâma prosvetljenja genija, toliko genij Schumanna se potiskuje u učenjaka; U Schumannovom izboru, ništa nije prepušteno slučajnom susretu. Taj knjiški čovek gnječi tekst kao voće. Ne pušta da se izgubi ni kapljica. Pesma, na koju on komponuje Lied, izgleda naprasito povučena, loše prihvaćena, odnešena nekom vrstom tamnog i bezličnog okeana. Njegovi Liedi imaju sinfonijsku debljinu, sa kojom se najavljuje ta « težina sveta », čiji izraz Wagner će tražiti od svojih drama (…muzičko rešenje koje je Wagner našao jeste epske vrste – kako bi on mogao imati potrebu za Liedom?) Oni su kao neki element žive svesti, odložen i izgubljen u okrilju magme pretnji koje treba pratiti i podnositi. Ovde dakle mi izlazimo iz okvira Lieda : ali mi predviđamo njegovo čudovišno uvećavanje, koje će se dogoditi kod Mahlera ili kod Schoenberga, u istoj meri u kojoj mi predviđamo, na suprotnom kraju od njih, savršenost sečenja makazama kod Huga Wolfa. Ovaj ulazi u svet mikroskopskih nijansi, i on skoro slavi rebus, pred kojim srce i duh ostaju preneraženi, jer im intuicija, nemajući dovoljno vremena, odbija da pruži pomoć : budući da jedino muzika « ne čeka ». Ako Brahmsov Lied pati od bljutave bezosećajnosti, nerazlučivog sivila, poezije pesnika na čijim pesmama on stvara muziku, lied Wolfa izmiče pogledu savršenošću poezije njegovih pesnika. Na kraju krajeva, muzičar koji slavi svoje izabrane pesnike, kroz njih, on samo slavi samog sebe. …sa Schubertom, muzičar je bliže otkrovenju, muzika vreba pesmu kao žrtvu, a u Wolfa, izbor je pre svega poetske prirode, muzika, kao metež, čeka pozadi neku naredbu reči da bi izbila. I što nju odvlači daleko od jedinstva, to je upravo njena vernost tekstu. Unutrašnji svet, užasno u žiži svesti, do surovosti uglobljen, upravlja tom umetnošću… Gustav Mahler je bio jedno od najnapetijih bića. Kod Brahmsa se već sumnjalo. Kod Mahlera, to je postalo očigledno. « Narodni » Lied je tu u stvari, (ako ne najpljosnatiji) najviše učenjački : jer Mahler postupa tako što prebacuje jednostavna podneblja, učene « prostodušnosti » melodije koje se u svakom trenutku pretvaraju da su  prostodušne... « Poj zemlje » je li Lied ? Je li sinfonija ? Čak ni sinfonija sa horovima nije dovoljno velika da može da primi u sebe zvuk i reč koji se tu razvijaju… Max Reger, daleki sin Bacha, ali složen sin, koji mudruje kroz svoje harmonije, jeste pre svega čovek čiji Lied, da se tako kaže, nema dodira sa poetskim svetom, pa čak ni sa svetom uopšte. Pitamo se kojom idejom je on vođen u izboru svojih pesnika, kad je očigledno da je ta ideja mala. Ponekad, u njemu spava neka vrsta drugorazrednog kompozitora Loewa (taj folklor za buržuje, bića koja nisu doživela avanturu, ni osetila bol). On komplikuje do uživanja ono što Mahler naziva “zbrkanost na hladno”. Nedostaje mu dovoljno bestrasno muzičko mišljenje koje bi moglo da se ustali, makar to bilo trenutačno, kroz viziju. Njegovi Liedi izgledaju kao, paradoksalno, bogat ples, ali prečesto kao uzaludan ples prašine – koja čak nije uvek ni prašina pod suncem… Richard Strauss je za svoj Lied našao sebi mnogo loših pesnika. To je možda zato što ih nije tražio višlje u duhu, ili zato što mu nije bilo dato da ih nađe putem zabrinutosti, jer on zabrinut nije bio. Pod plaštom vatrenosti i tehničkog umeća koje nju podupire, on je dao salonskoj melodiji dimenziju monumenta. Možda, jedini od svih, on čini da se tako susretnu romansa koja, u upravo pogrdnom smislu te reči, jeste lenjost i trivijalna sladostrast, i spekulacija o neuzdržanim i paradnim osećanjima. On dovoljno pokazuje kako je se sa  harmonijskim jezikom došlo do toga da se daruju, kome može, zvučne lave, boje zgnječenih tonova, zahvaljujući kojima možemo oponašati do mile volje, i skoro do iluzije, iskrenosti “srca”. Malo pomalo, kod njega se stvara mučna odsutnost sveta, upravo tamo gde Wagnerovski prenatrpani Dionisiji nose sa sobom svedočanstvo osećajnosti  tog sveta. Tu upravo nedostaje ono stvarno tragično, ta potresna prisutnost čoveka koju sva zvučna darežljivost ne može da zameni. Svemu tome nedostaje verodostojno obeležje patnje, zabrinutosti. Tu su čak i muke previše srećne. Mi tu ne nalazimo taj akcent, taj akord, taj sastojak početnih reči dela koji, pri prvom njegovom oticanju, čini da iz njega izbije samoća, sudbina »/Marcel Beaufils, Nemački romantičarski Lied

      “Život duše zamenjuje agoniju sveta; ili, pre će biti, jedno i drugo se mešaju i prožimaju. Treba ponoviti da umetnost nije i ne može biti stenografija života. Uopšte, umetnički izražaj, a posebno, pisanje, to je, bez sumnje, mišljenje, ali filtrirano, izbavljeno od teških i tromih postupaka koje ono podrazumeva; to nije i ne treba da bude svo mišljenje, u količinskom smislu te reči, nego je to mišljenje prebrano od svoje šljake, i koje je bacilo dole skelu da bi se konačno pojavilo u svom slavnom ostvarenju; to je kvalitetno mišljenje. Čak ćemo pokušati da kažemo da je najbolji način da se mišljenje učini prostornim i da ga se materijalizuje, to je da se ono udavi u kotrljajućoj lavini reči. Šta su drugo sva ta pipkanja, sva ta jezička nabrajanja, nego znak da je mišljenje nemoćno da izbije, da je se ono uplelo u prtljag reči. Da je zaustavljeno sporednim, nesposobno da probije, utamničeno u podaničke zvučnosti reči koje počinju iznova i iznova, uzidano u nizovima bez izlaza, pokriveno zemljom u meri u kojoj pokušava da se iščupa, već pobeđeno dok se otima, pretenciozna ambicija cveta koji ne može da procveta…? Književnost postaje neka vrsta fotografije: ili još gore, nedovršene fotografije; aparat čiji je objektiv neprestano otvoren. Chateaubriand, pred jednim nemcem koji je na svom prozoru slušao jednog drugog nemca, je uzviknuo sa šalom: On čeka reč da se pojavi. A mi, mi čekamo, pred rečenicom koja pokušava, što je paradoks, da čisto trajanje prevede u reč, -- kraj, zaključak, potvrdu, previše srećni kada nam ona to dâ, a kada nam ona to ne dâ, mi sami joj nalažemo da nas time snabde. Što se mene tiče, ja sam uvek mislio da je slika ono što je statično, a da je ideja ono što je dinamično. Uprkos prividu, slika je, na neki način, zaključak ideje; ona je ono što sakupi mišljenje; što ga kroji i fiksira; ona je modelujuće ukipljenje mišljenja; ona nije tok; ona je svršetak i posuda mišljenja. Slika je zastoj. Ako svaka modelujuća slika, pa čak i slika pokreta, jeste nepomična, to se putem isprekidanosti ona produžava. I, doista, slike, naročito kod jedne vizuelne osobe kao što je Hugo, jesu tako precizne, da one prostorno slede kao različiti vidovi filma čija traka se ne odmotava, jedne pored drugih, nesposobne da kroz jedno odvijanje, ma koliko ono bilo brzo, daju nam iluziju pokretnog produženja. One trepere kao uzastopni zveketi mačeva. Gde da se uhvatimo? Onda, zar nema slika koje se u sebe umotavaju? Sigurno ih ima; ali to više nisu vizuelni znaci; to su note za koje mi ne možemo da kažemo da se lančano produžavaju, jer ta ideja lanca, mreže, nas ponovo zagnjuruje i baca u isprekidanost, nego treba da kažemo da one odjekuju, jedne u drugima, kao akordi melodije”/Louis Boisse, Estetika intuicije.

  Šizo-razumski duh belog čoveka jedino se odnosi na stanje svesti i on se okreće od svega onoga sto je subjektivno: "Ako nam obično izgleda da osećanje jeste u stanju da izazove samo zamišljene duševne poremaćaje, to je zato što svako u njemu trenutačno prepoznaje jedino stanje svesti; i njegova važnost se dovodi u sumnju od strane onih koji, stvarajući sebi zanimanje od toga da sve prenose u ravan objektivno proverljivih uslova, daju sebi u zadatak da ništa ne ostave, pa bio to jednostavan duševni događaj, izvan svojih objašnjenja"  /Henri Wallon, Motorne reakcije tela u epileptičnim krizama izazvanim osećanjem. -- Njegov projektivni mentalitet, koji je živa slika manijaka, ne dopušta crncu da se mnogo odnosi ni na stanje svesti, ni na sve ono subjektivno.  Epileptičar nije primitivno biće.      "Epilepsija čini upadljiv kontrast, sa manijačkim stanjima, gde centri motornog odašiljanja tela imaju jedan tako nestalan i brzoplet promet, da tok opažanja i ideja, kolikogod da je, i on, ubrzan,  često ne uspeva da ih snabde dovoljno brzo novim motivima. Ali ponavljanje izraza i gestova koji se onda tu proizvode su daleko od toga da, kao u epilepsiji, daju utisak traženja i napora. Očito, to je naprotiv nezaustavljiva neuzdržanost pokreta i reči koji obaraju jedni druge, a da manijak čak uopšte ni ne pokušava da ih zaustavi. Automatizmi i reminiscencije, ideo i čulno-motorne asocijacije se otkidaju s' lanca i zovu jedne druge na način krajnjeg slučaja; svedoče o očajnom metežu ili o totalnom otsustvu intelectualne, moralne, mentalne, controle. (Za epileptičara, jedini način da uđe u dodir sa događajima i sa stvarima, nije brzopleto prepuštanje manijaka svim reakcijama koje povlače za sobom najiznenadnije utiske kojima ga okolina može saleteti.) Obrnuto, epileptičar jeste koncentracija sâma, marljivost sâma, i on izgleda kao da se muči, bori, da ostvari svoj čin i svoju misao i, dakle, daleko je od toga da se prepusti prevelikoj lakoći izvršavanja i ispoljavanja. Ulazak u dodir sa stvarinošću zaista jeste zakonitost njegove svesti i sa time se on razlikuje od šizofreničara i od konfuzne osobe, ali taj ulazak se izvršava sasvim drugačije nego što je to slučaj u maniji, gde svaki utisak, čim ga se primi, sebi trenutačno nalazi bilo koji ispust u motornom aparatu tela igrom više ili manje osnovnih asocijacija"/H.W., Epileptični mentalitet 

  “Nezadovoljstvo karakteriše, treba to priznati, civilizovanu društvenu osobu, čije uloge su tako često bezlične. Ali arhaično ljudsko biće nema u sebi tu strukturu ličnosti, koja civilizovanom ljudskom biću dopušta, makar to bilo u povlašćenim trenucima njegovog postojanja, da transcendira njegovu osobu koja ga ne zadovoljava. /Georges Grania; L'Homme, races et moeurs. “Opisna figuracija odgovara visokim umnim sposobnostima, isključivo ljudskim. U svom čistom stanju, ona je povraćaj stvarnosti, totalni realizam. Dobrim delom svojih sredstava izražavanja ona se služi nesimetričnim simbolima, jer ona redovno uzima oblik priče, prizora (psihologije). Hotimično apstraktna figuracija jeste skorašnja pojava. To samo o koncu današnjeg procesa estetske intelektualizacije dospevamo do toga da tražimo ritam u njegovom čistom stanju, u poeziji, u oblikovnim umetnostima ili u muzici. Taj postupak, prilično paradoksalno, uzima vid povratka (nazadovanja), i muzička ili oblikovna figuracija “primitivnih” afrikanaca ili okeanaca često je služila kao odskočna daska, ili kao ono na šta se poziva, apstraktnim pokušajima ovih zadnjih pedeset godina. To liči na jedno pravo presvlačenje rukavice estetskog opažanja, na jedno uranjanje u elementarna osećanja, ona koja se odazivaju na zov delova nervnog sistema koji je zajednički celini životinjskog sveta”/A.Leroi-Gurhan; Čovek, rase i običaji, 1957  Često se čuje kako se kaže da razlike među ljudskim rasama jesu samo kulturne. Te razlike su genetske prirode, jer se one tiču Q.I. i mozgovne zapremine (videti naučni sajt : Q.I et inteligence humaine; kao i ono što o tome kaže nobelovac, James Watson. Pa čak i same duboke kulturne razlike između različitih rasa, takve kakve se pojavljuju, to čini veliku razliku, jer izvan kulture nema čoveka : « videli smo da odnosi čoveka sa onima njemu sličnim kao i sa srdinom u kojoj živi zahtevaju izražaj : izražaj je povezan sa samom prirodom ljudskih odnosa; on izbija iz prostora koji se stvara usled zakašnjenja reakcije sa kojim smo simbolizovali svest. Prema tome, kultura, shvaćena kao skup izraza, jeste data u isto vreme kada je dat čovek i njegovi odnosi sa drugima i sa prirodom. Ona treba da nam se pokazuje kao osobito ljudska stvar, čije se poreklo ne može tražiti izvan same ljudske vrste, upravo definirane tom neiscrpnom sposobnošću izražavanja. Naime, svaki pokušaj objašnjenja tog osobitog stanja kulture počev od jedne pređašnje ljudske situacije, u kojoj bi kultura bila odsutna, izgleda nužno osuđen na neuspeh: na kojigod način da se pristupi problemu – ili, tačnije rečeno, lažnom problemu – porekla kulture, konačno možemo samo ustanoviti da postoji radikalni raskid između čoveka, i ostalih životinjskih vrsta, raskid koji nikakva biologija ne može da smanji./G.G.  “Siguran sam da će mozak i srce da se pobune protiv derasijalizacije; mi ćemo se osetiti preplavljeni nenadvladivom odvratnošću da zagarantujemo mir po tu cenu. Ta odvratnost ili ta rasna predrasuda, priroda nam ju je dala da pomoću toga ostvari svoje lične ciljeve, poboljšanje ljudskog roda posredstvom rasnog razlikovanja”/Keith, citiran od Monique i Robert Gessain; Čovek, rase i običaji,1957. Francuski, etnički “vanredan mozaik svega onog što se nigde nikada ne susreće”, jeste posledica sâme prirode francuskog jezika, koji “…čak i svojom strukturom, pretpostavlja koban odnos otuđenja”/Roland Barthes, Lekcija. “Dokazano je da mi nemamo deklinaciju; da je naše menjanje glagola vrlo nepotpuno i vrlo defektno; da je naša rečenična konstrukcija prenatrpana pomoćnim rečima, rečicama, članovima i zamenicama…”/Jean-François de la Harpe; Tečaj književnosti,1790. ”Francuski jezik, prema rečniku Akademije, je možda, od jezika svih civilizovanih naroda sveta, jezik sa najmanjim brojem reči” /Edmond de Goncourt. ”Bitne reči nedostaju u francuskom, koje niko se ne usuđuje da stvori…”/Charles Bally, Jezik i život. ”Oko 1750, u raspravi sa Diderot o “prirodnom redu” reči u francuskoj rečenici, opat Batteaux je izrazio stanovište da možemo da zamerimo francuskom jeziku da nije u stanju da podražava sâm red ideja, onako kako su one važne osobi koja ih stvara, nego da on podražava “logičan” red, koji, sve u svemu, jeste manje važan. …Dugo, da ne kažem uvek, se naopako postavljalo pitanje (o fašizmu), jer postoji “fašizam” (jezika), ne kada me jezik sprečava da kažem, nego kada me jezik (u ovom slučaju francuski) primorava da kažem” /Gilles Philippe; Francuski, poslednji od jezika. “To je jedan mršav jezik čija nas prezasićenost obavezuje na dugo nošenje rečenice.., onaj ko filozofira na tom jeziku, primoran je da rasporedi pojam i ono što iz njega sledi na Prokrustovom krevetu neke vrste drugog latinstva. Jedna stvar će biti kazana posle druge, i biće tu samo onih jezičkih razmena koje odobravaju gramatika uzastopnosti i uređenje jednosmisla” /Alain Badiou, Francuski. "Francuski se pokazuje kao drugi govor; on nije poznavao magično doba u kojem gestovi i pokreti se utiskuju, da bi se izrazili direktno u svesti i jeziku; on se je ustanovio u pratnji jednog drugog jezika; glasovne promene, sažimanja, pod raznim uticajima, su učinili da on izgubi mnogo od svog originalnog živopisnog izgleda. Slika latinskog se u njemu često dâ primetiti samo od strane specijaliste. On je rođen u razumnom dobu, gde je duh raščlanjivanja već bio vrlo živ i koji, pridodat sve više razvijenom umu uopštavanja i apstrakcije i, besumnje, poteran đavolom, podložan donekle uticaju lenjosti i manjeg delovanja, je učinio da su reči opšteg značenja zamenile reči posebnog značenja i da smo imali glagole poput entrer i sortir naspram serije nemačkih konkretnijih i bogatijih glagola... Je li to siromaštvo ili je to čudo, jedan jedini mali glagol znak passer može da odgovara glagolima nemačkog, njih pedesetak..." /Alfred Malblanc, Comparativna stilistika francuskog i nemačkog. “…taj jezik osobitu prednost daje jednostavnim rečima i teži da pojednostavi one reči koje imaju složen oblik. Što će reći da izobilno upražnjava samovoljnost znaka. (Znak je samovoljan kada u sebi samom ne sadržava ništa od ideje koju predstavlja; ova je utvrđena u sećanju jedino igrom asocijacija u koju znak ulazi sa drugim znakovima.) Nasuprot francuskom, nemački (uopšte germanski, slovenski, ugrofinski, kavkaski… jezici) izdašno i izričito povodi na nešto svoj rečnik i svoju gramatiku. (Znak se povodi na nešto kada, svojim unutrašnjim sklopom, izričitim ili podrazumevanim, obeležava, na jedan ili drugi način, ideju koju označava, nezavisno od asocijacija koje ga vezuju za druge znakove.) Poznata nam je privrženost nemačkog jezika složenim, komponovanim prefiksnim i sufiksnim rečima. …traženje prave reči je jedno od velikih teškoća u francuskom, jer, za svaku reč, treba zadržati u sećanju gomilu spoljnih asocijacija (komplikovanih, koje se razlikuju, od jednog do drugog slučaja), i zatim treba u govoru pravilno shvatiti jednu ili drugu asocijaciju, da bi se učinilo da se pojavi, među mogućim smislovima, onaj koji želimo da se razume. Prirodno je da te asocijacije uzimaju stereotipni oblik: koliko su više neophodne, toliko se više kristalizuju u gotov izraz. Francuski je jezik u kojem je krajnje lako govoriti i pisati nizajući klišeje. Napokon, sama ta potreba za nepokretnim asocijacijama je doprinela da se kod Francuza stvori sklonost prema konačnim oblicima, maksimama udarenim kao medalje; nijedan drugi narod nije se odao većoj potrošnji “istorijskih reči”. (Još se dâ primetiti da te tablete mišljenja jesu skoro uvek stvorene na osnovu antiteze; antiteza je ono što im daje tu njihovu otsečnu osobenost. Antiteza je zlatni konac koji se provlači kao potka kroz svu francusku prozu i poeziju od vremena Renesanse. Uopšte, jasnost se stvara na osnovu antiteze: ona postupa na način dihotomije; što je načelo razvrstavanja, a ne produbljivanja.)  Može li se tvrditi da je francuski « statičan » jezik, a da je nemački « dinamičan » jezik ili jezik « pojava » ? Ponašanje usmereno na pojave počiva privrženo psihološkom toku koji čini osnovu opažanja i imenovanja suštine, dok sklonost statičnom zanemaruje nastajuću prirodu suštinskih pojmova i utvđuje ove u njihovom konačnom psihološkom stanju. Umesto da ih opisuje i definiše, ona se ograničava na to da im stavi etiketu ; štaviše, u nekoj vrsti preterivanja u tom i takvom viđenju stvari, i sâmi tokovi su zamišljeni kao završene radnje i teže prema imeničkom izrazu. Pažnja usmerena prema nastajanju – sklonost pojavnom – se prirodno odražava u ulozi koja je data glagolu i, naročito, glagolu u pravom smislu te reči, što će reći konjugovanom glagolu, nasuprot izvedenim oblicima glagola (infinitivu, participu, gerundivu). U nemačkom, njegova je važnost ogromna, dok je mnogo manja njegova važnost u francuskom, gde se glagolski izraz povlači pred narastajućim uticajem imenice. U velikom broju sintaksičkih obrta, nemački je primoran da pribegava upotrebi pomoćnih, veznih rečenica, tamo gde se francuski zadovoljava participnim, gerondivnim i infinitivnim oblicima. Sa tim neusiljenim obrtima, francuski stiče nervnu sažetost koju nemački ne može dostići, ali čega otkupnina jeste poništenje glagolskog konkretnog i doživljenog izraza. …mogli bi reći da nemački čini sudbinskom svaku ideju koja kroz um prolazi, i u tome se sastoji smetnja njegovoj svakodnevnoj upotrebi »/Charles Bally, Opšta i francuska lingvistika. Ali, sa tim « činjenjem sudbinskom svake ideje koja kroz um prolazi » nemačkog jezika, nemačka kultura je sebe učinila bogatom. I kada su « analitički jezički oblici vrlo podesni da učine mišljenje lako shvatljivim i da smanje napor potreban za njegovo shvatanje od strane osobe koja ga prima » /Ch.B., kao što je to slučaj u francuskom, to onda oni smanjuju nužan napor u stvaranju i čine francusku kulturu ono što ona jeste, siromašna kultura : « Francuski nije stvoren da omogući mišljenju da se produži kroz san. On dariva idejama prozračnost kristala ; ali im takođe nameće kristala krutost. On razlikuje pesmu, šansonu, romansu : kad sve to zajedno, i još mnogo šta drugo, označava reč Lied. Reč Sehnsucht ima iza sebe ceo jedan svet poezije ; reč « nostalgija » sa priukusom Grčke, zrači mnogo manje intimnošću nego reč Heimweh : « bol za zemljom » ne kazuje uopšte ništa našoj osećajnosti ; nemačka reč, pa bilo to banalna reč Mäddchen, gubi od svoje svežine prelazeći u francuski. Ako se stvarna poezija, svojom neodređenošću, približava muzici, francuski jezik ne doprinosi mnogo tom približavanju. (« Naš nemačkii jezik », kaže M.C.J.Burckhardt u jednom članku u Novoj Švajcarskoj Hronici, od marta 1930, “nije lapidaran jezik. Poreklom iz muzike, on nije prestao da njoj pripada; on je muzika bez nota, muzika koja se položila u ono stvarno i u ono razumljivo. Njegova veličina se ne sastoji u tome da on prevodi mišljenje u nepogrešive znakove; ne, nego se ona sastoji u tome da on obuhvata dušu mračnim ili blistavim silama. Tajne zvučnosti u njemu uzimaju svoj zamah i odleću bez napora u oblasti gde reči gube svoj smisao. Nemački jezik ima iznad sebe svu nemačku muziku, kao zvučno nebo koje ga obrubljuje na horizontu. Francuski jezik nema muziku iznad sebe. On ima u sebi cicijašku muziku; taman toliko  koliko treba da ga ona okiti, bez da ga ikad oteža niti zastre. Takva kakva je, ona obuhvata sve što čini francuski život”). Stara francuska šansona vredi po tome što često poseduje ljupke reči miline, duha, pakosti; njena melodija, uopšte, je siromašna i prizemna, a kad osećanje traži da se tu uvede, kakva beda! Francuska poezija, uzeta u svojoj celini, jeste umetnička poezija; lirizam je tu uvek bio puki slučaj, i, što tu poeziju obeležava, osećaj skoro uvek uzima oblik krasnorečja. Nije se slučajno  književnost u Francuskoj dugo nazivala “elokvencijom”, dok za Nemca, svako književno delo, čak i ono u prozi, jeste pevanje (Dichtung). Doista, dah elokvencije prelazi preko sve francuske književnosti, od Renesanse do danas; ali krasnorečje ubija poeziju i san. Pisani jezik, tokom više vekova profinjen dvorom i elitom, ni on nije stvoren da može da izrodi iz sebe naivnu i spontanu poeziju kao što je to lirska nemačka poezija. Dovoljno je da se pomisli na “latinski” rečnik da bi se odmah videlo da naivno mišljenje tu ne može da nađe svoj izraz. To je jednako razlog zašto u Francuskoj nema stvarne narodne poezije. Srednji vek je bio na pomolu da zavešta jednu takvu poeziju modernom dobu: ali Renesansa je sve poremetila; od tog vremena, oponašanje antičkih uzora je oplemenilo poeziju udaljavajući je od naroda; i narodna poezija se otada ukopava u šatrovački govor ili životari u oblasnoj književnosti. Ničeg nema u francuskom što bi moglo da podseti na izvrsnu naivnost Mörikovog lieda ili na Grimmove bajke. Takođe, nije za čuđenje da je i književnost za decu vrlo siromašna u Francuskoj. Peraultove bajke su stvorene za vrlo obaveštenu decu, a mali Francuzi to jesu, užasno mnogo. Što se tiče La Fontainovih basni, pod prividnom dobroćudnošću, one prikrivaju savršenu umetnost koja je u službi razuverenog duha; ako postoji jedna knjiga koja nije za decu, to je upravo ta knjiga.”/Ch.B. Iz tog razloga, psihijatrijska literatura je jedina francuska literatura koju ću još istraživati: “Izraz vitalnih pojava (psihijatra), uopšte, bledi uslede naučničkog izobličenja”(Joseph Fusswerk): “Oni koji su se izložili  opasnosti uzimajući na psihoterapiju epileptičare, suočili su se sa svakom vrstom vrlo posebnih teškoća. Pre svega tu je misaona sporost epileptičara koja čini mučnim njegov govor onima koji ga čuju i koja upravo paralizira njihov vlastiti misaoni sklop. Manje “opšta”, ali koja se često dâ primetiti kod epileptičara, misaona sporost može da bude delotvorno sredstvo promocije besmisla manje surovog nego što je to gubitak svesti pri napadu. Ta ulepljenost pomenute svesti, ta lepljivost, može da dovede do istog rezultata. Što se nas tiče, ostaje nam samo da se mučimo pred sporošću izražavanja epileptičara, videvši našeg sagovornika kako se upućuje rečima na mnogobrojna putovanja, kako skreće bez prestanka, da bi ocenili do koje mere taj mehanizam u njemu moćno vlada. Ulepljena u končast govor, izopačena od brojnih ograničenja, predstava koja se konačno pomalja jeste prilično ublažena. Ona može dakle da se pojavi bez opasnosti. Uostalom, ona se ponekad uopšte ne pojavi i, premda smo u više navrata mogli došapnuti pacijentu sadržaj kraja njegovog govora, evo je kako se prekida i skončava u nekoj vrsti neodređene, kalauz formulacije. Sporost mišljenja se potpomaže upotrebljavajući “male reči” kao što su : "dobro", "vidite", "onda", "e", "to je tako". Povratak sagovorniku («razumete ») je samo prividan, pošto ovome nije dopušteno da završi rečenicu ; jer ako bi on to učinio, bio bi sankcionisan jednim « ne, nije to, to je… », praćeno neokončivom rečenicom, obseshrabrujući ovoga da razume prebrzo. Sasvim je moguće da « razumete » za pacijenta jeste samo način da on sebe uspokoji, i da tako proveri da se tu stvarno ništa ne razume. Jedino tumačenje koje tada možemo imati je : « Mislim da vi tražite da me sprečite da mislim ». Sve u svemu, psihoterapeut se nalazi u jednoj besmislenoj situaciji, u meri u kojoj ni njegovo uobičajeno umno oruđe, ni institucijski okvir, ni ono na šta se može teorijski pozivati, pa čak ni najčešće izričit zahtev pacijenta, nisu mu od nikakve pomoći. Mi bi rekli da bolesnik, ako nalazi za sebe nekakve trenutne koristi u toj zaveri tišine u kojoj učestvuje, on ne zamišlja manje motke spasa koje on sebi tu pruža. Preinačiti ta motke u nekakva objašnjenja njegovog stanja bila bi greška. U ovom trenutku, zadovoljimo se time da ih uzmemo kao ono što ona izgledaju da jesu, što će reći, mala izletanja organizovanog psihičkog materijala, koji se pomalja iz tog bloka prividne neorganizovanosti što izgleda da jeste epilepsija. Imajući to u vidu, dopušteno nam je samo da ih nabrojimo, bez da težimo da o njima zaključimo više od toga što ona pokazuju. Ta opreznost je opravdana pred tom bolesti « paliocem » koja je epilepsija, veštom da odastre sa sebe malo svoju misteriju da bi se odmah zatim bolje oporekla, koja potstiče na razmišljanje da bi ga potom smela »/G.Diebold,T.Maillefaud,H.Beauchesne; Epilepsije, zalosti i psihoterapije (Psihijatrija deteta, vol.XXIX, Fasc.1, 1986).  ”Sporost mišljenja i delatnosti kod epileptičara je često opisana u psihijatrijskoj literaturi. Kod njega se može primetiti kako on nastoji da vrednuje sporost ritma delovanja i da dâ sebi vrstu aktivnosti u kojoj je nužno ići sporo, raditi dugo isti posao, raditi ga potpuno i temeljito; izrazom koji bolesnici često upotrebljavaju “ne biti ometan”, oni izražavaju njihovu iskonsku želju koja se često javlja u raznim situacijama. Sporost i postojanost postaju aktivni tok kojim se bolesnik brani od poremećaja od kojih pati i koji može da bude stvarno delotvoran. Često se kaže da se u epileptičkom mozgu javlja manjak uređivanja i deljenja od strane nervnih centara masa energija koje dolaze iz različitih izvora. Naponi, povišeni organskim funkcijama, iziskivanjima nagona, nužnošću prilagođavanja spoljnim potsticajima, itd., se nagomilavaju i prazne se kroz paroksizme. Što se tiče sporosti psihe, to se isprva pojavljuje kao odraz sâmog manjka gipkosti moždanog delovanja, ali i kao odraz aktivnog nastojanja da se taj lični ritam zaštiti i sačuva od naglih razmeštanja izazvanih dodirom sa spoljnim svetom. Ta dvojnost se može primetiti u većini ćudi karaktera koje stvara epileptička koma. Štaviše: ako se vrsta odbrane o kojoj smo upravo govorili događa na jednom sasvim primitivnom nivou i ako ona odgovara biološkoj nužnosti, sklonost nekih osoba aktivnostima koje od nas traže ogromnu obazrivost i koje nas potpuno uvlače u sebe odgovara stvarnom osećajnom zadovoljstvu: izolaciji od sredine koja nam nije naklonjena, želji za ličnim ispunjenjem, za nadmoćnošću. Tako vrednovano i strukturisano, ponašanje spore i postojane psihe, koje  postaje  izvor stvarnog zadovoljstva, može da bude upotrebljeno kao sistem odbrane u raznim sukobima afekata. ...Obazrivost o kojoj mi ovde govorimo se približava onoj koja se susreće u opsesivnim psihičkim strukturama. Ali ponašanje opsesivnih ima klišejni vid, ponavljajući, razdražljiv, za osobu, što se ovde ne nalazi. Epileptičar pokušava da harmonizuje svoj život sa svojim mogućnostima i, kad u tome uspe, on može da postigne zadovoljavajuću ravnotežu; to je retko slučaj sa opsesivnom osobom, koja je primorana da večito kuje zaveru protiv svojih nagonskih pulzija, i da ih večito poništava. …Kod nekoliko naših pacijenata koji su nekada imali epileptičke napade, reakcije besa su jedini simptomi koji su opstali. U jednom slučaju, besovi su bili jedina pojava epilepsije u čije se postojanje uopšte ne može sumnjati. Tu se ne radi o banalnoj gnevnoj reakciji, pa bila ona jako živa, nego o naglom  pražnjenju pulzije, kroz koje potreba za posedovanjem i potreba za uništavanjem izgleda da su se pomešale, pražnjenju praćenom zamagljenjem svesti. Ta iznenadna otpuštanja kočnica pulzija ne pojavljuju se više kao reakcija na spoljni potsticaj; to su izolovane enklave u ponašanju. …Budan san. Taj simptom je vrlo važan u psihologiji pojedinih epileptičara; lica koja izgledaju teška i tupa, uzimaju sasvim različit vid kada se dođe u dodir sa njihovom maštajućom aktivnošću, koja može da bude krajnje bogata. Mi ovde ponovo dolazimo do zaključaka do kojih smo bili došli u vezi sa sporošću psihe, i inače, postoje zajedničke crte između sklonosti da se ide sporo, da se povlači u sebe vršeći jedinu i neprekidnu aktivnost, i sklonosti da se odvaja od stvarnosti da bi se udubilo u maštanje. Upravo kao sporost aktivnosti mišljenja, povlačenje u sebe nekih naših pacijenata je pre svega direktna posledica moždanog poremećaja: smanjenje sposobnosti bdenja je to što čini osobu relativno nesposobnom da se prilagodi okolnoj sredini, što će reći, naročito razmeštanjima aktivnosti  što zahteva neprekidno ponovno prilagođavanje pokretnoj stvarnosti. Zatim, postoji aktivan napor da se podigne izolujuća brana između sebe i sveta, da bi se izgradio način života koji svodi na minimum dodire sa okolnom sredinom, jer oni izazivaju napon koji se nagomilava, bez mogućnosti pražnjenja; osećajni dinamizam se okreće od sveta i traži nadoknade u precenjivanju svoga Ja, koja se izražavaju kroz maštanja veličine i zamišljene nadmoći. Paralelno s’ tim, ulaže se napor da bi se uspostavila izvesna harminija u svom prisnom psihičkom životu putem vrednovanja mašte, da bi se vladalo stranim psihičkim pojavama koje su pretnja integritetu svoga Ja. Prva stvar koja izvanredno upada u oči jeste razlikovanje koje treba učiniti u podromima, vesnicima epileptičkog napada, između subjektivnih simptoma, stvarno doživljenih, i moćne maštovne obrade koju lice vrši na njima. Prirodno, ta maštovna obrada ima za cilj da bolesniku učini bliskim napade epilepsije, da stvori neku vrstu saučesništva između njega i njegovog stanja spopadnutosti, i tako da ublaži njegovu zebnju izazvanu tom pojavom koju on treba da podnese, i koja mu je na vidiku. Ali, na taj način, napadi završe tako što zauzmu ogromno mesto u osećajnom životu bolesnika. U tim različitim reakcijama osobe, upadljivo je to da je njena aktivnost uvek namagnetisana i uhvaćena za neku stvar, tako da ona sebi ne dopušta postojanje praznog niti ona sebi dopušta da se stavi u stanje raspoloživosti, koji su inače izvor naglih promena. Treba insistirati na tome da neke osobe upotrebljavaju ogromnu energiju da pokušaju da sebi povrate svoj psihički život. Kao što smo rekli, s’ jedne strane, one se koriste vrednovanjem mašte da bi izgradile most između  svesne aktivnosti i stranih psihičkih pojava paroksizma; u drugim slučajevima, to je vrednovanje volje, osećaj borbe protiv poremećaja; iluzorni osećaj da se uspeva da se oni zauzdaju voljnim naporom. Ta potmula i uporna borba, u svrhu odbrane integriteta svoga Ja, protiv razarajućih pojava koje mu prete, ima vrlo važnu ulogu u životu osoba koje doživljavaju epileptičke kome”/H.Sauguet et R.Delaveleye, Psihičko ponašanje epileptičnog deteta i epileptičnog adolescenta (Psihijatrija deteta, vol.I, Fasc.2, 1958)

 

                
                                                          prevod sa francuskog  Slobodan Opat Filipović

                                                                                                           

     

                     

                 emodulation@yahoo.fr                        

           

                                           

                                            veza: Šizofrenija svetlosti

                     https://milesnicsvetlana.blogspot.com